je proslo, plus – minus, otkako vam nisam pisala kako treba. Elem, da probam da sazmem sta nam se desavalo, uz osvrt na period pre toga:
Turkmenistan – nesretna epizoda.
Katar je u pocetku bio super, a onda je i to postalo nesretna epizoda.
Onda je druga epizoda pretila da predje u seriju i shvatili smo da to nije ono sto zelimo za sebe i svoju decu.
Resili da promenimo sve, uz moto: manje para, a vise zivota.
Onda se Arnul razboleo. Mogao je i da manjka, a zamalo da vam manjkam i ja od nerviranja.
Onda smo se preselili. 5. put. Peta zemlja. Mnogo je. Pa smo i od toga malo odlepili.
Onda nam je uginula macka. To smo tesko podneli, znate da je ona nama bila kao covek.
Tek sad smo malo dosli sebi. Neke stvari nisu za mejl, ali kako bismo inace znali sta je sa svakim od nas. Sta mi je na srcu i dusi, neki drugi put…
Grad u kome zivimo je jako lep, kao i cela Provansa. Nasla sam drugarice, dve Italijanke i jednu Finkinju. Arnul radi manje nego pre, ali jos uvek mnogo. Vukasin ima 7 godina, nema prednje zube i ide u prvi razred. Jako je ozbiljan i odgovoran. Dusan je i dalje jedna razmazotina koja uskoro puni 6.
Pisem uskoro mnogo vise,
iz Aix-en-Provence