Beograd

Sedeli smo na nekom od beogradskih splavova, nije važno kom, svi su isti. Gledali reku kako teče, u jednu nedelju popodne. Kraj leta, svi veseli, pocrneli, pričaju se neke opuštene priče, uz drugi nes po redu. Moja žena drži slovo,…

Kada sam saznala da se vraćam u grad iz kog aktivno bežim po svetu od svoje 20.-e, nije mi bilo svejedno. Moj rodni grad. U nerodnoj zemlji. Nema više Jugoslavije… Menjale su se zemlje ovde, a i ja samo tamo…

Ovako jedna od mojih kuma zove spajanje praznika Uskrs – Prvi maj. Božji sin se ovde rađa i vaskrsava, a izgleda da i Karl još uvek živi! A tek su Nova godina i Božić posebna priča… Mi zaista nismo, ni…

Ovo su govorile naše učiteljice/nastavnice/profesorke kada lupamo ili kad smo nepismeni. To je u vreme u kome sam ja rasla bila sramota. Kao što je bilo sramota i ići na privatne časove. Sada više ništa nije sramota, pa i da…

Te kuće sa dvorištima, ružama i hortenzijama, što su mirisale na grancle i šufnudle, na sveže mlevenu kafu i domaću supu s knedlama… iz kojih se nisu čule vika i psovke, nego zvuci klavira i tiha pesma. Stara Čubura i…

Kažu da svaki čovek ima svoju reku, neku koju je izabrao kao najlepšu ili u kojoj je najviše plivao ili neku koja ga je naprosto očarala, iz književnosti ili zbog nekog neverovatnog zalaska sunca koji se ogledao u njenoj vodi.…