Lavanda precvetala, pcele otisle da spavaju, bila oluja koja je cupala drvece, sada pada sitna kisa, pocela je jesen.
Ja se, izgleda, probudila iz strasnog i strasno dugog sna. Malocas sam, posle dugo vremena, pevala uz pratnju gitare. Rekoh, hajde nesto i da napisem dok sam jos u umetnickom raspolozenju.
Dobro smo, sto i vama zelimo. Ja mentalno i fizicki, Arnulu skoro prosla noga, napunio 40, poceo da hvata krivinu na poslu, svanuo je i taj dan. Deca ekstra, skola super, drugari simpa, uce engleski koji su u medjuvremenu zaboravili, idu na borilacku vestinu koja se zove vo viet. Dusan krenuo u prvi razred, Vukasin u drugi. Cicka jos nismo preboleli, ali prihvatili smo ideju da cemo imati drugu macku, ili kuce. Ili gekoa. Ili tarantulu.
Trudimo se da se snadjemo u turbulentnim vremenima svetske krize i da u svemu tome ostanemo normalni. Ja nikad do sad nisam zivela u zemlji pravog kapitalizma, mogu vam samo reci da je on surov. Sto se dalje tice mog snalazenja, nasla sam brdo drugarica, clan sam kluba zena koje citaju knjige i pricaju engleski (ovo prvo ovde je nacionalni sport, ali ovo drugo je bogami retkost), idem tri puta nedeljno na jogu, a u ostatku vremena dubim na trepavicama da bih usrecila muza i decu. Svi me jure za casove, pa cu verovatno poceti da ih drzim, mada bih da se bavim necim drugim, potpuno suprotnim od svega sto sam ranije radila, ali jos nisam nista smislila.
Sto se tice Francuza, eto i to ste docekali, sledi pismo, sada samo hocu da vam kazem da mi nikad nije bilo teze ni u jednoj zemlji, a mislila sam da ce mi ovde biti najlakse. Godinama sam se pitala kako nista nisu shvatili i kako su mogli da nas bombarduju, sada sve shvatam. Mi i oni smo nebo i zemlja i nikada se necemo razumeti.
Sto se tice Provanse i uopste Francuske, ja postujem sve i mislim da na svetu postoji mnogo lepih zemalja, ali toliko lepih kao Francuska je malo. Bog im je dao sve, a njima svaka cast kako to paze i cuvaju.
Pozdrav i poljubac iz moje nove domovine