Prijatelji moji, dugo me nije bilo. Sta reci, vreme leti i zimi i leti, ha, ha, i evo mog cetvrtog leta ovde, za neverovati. Vruce kao nekad u Dohi, samo bez klime, Francuzi jos nisu culi da to postoji. Kafa vrela se ispija na vrucini, ni za hladan nes nisu culi.
Neki od vas se javljaju ponekad, neki nikad, ali evo ja, doduse retko, uporno pisem, jer su mi em strana moderna sredstva komunikacije, em jednostavno neke stvari zelim da podelim sa vama.
Kako ste? Priznajte da vas odavno neko ovo nije pitao, ali iskreno, pitao i sacekao odgovor… Evo, ja vas pitam.
Mi smo dobro, fala na pitanju, stalno u ludilu. Ne znam da li sam ikad u zivotu bila ovoliko umorna, a ne radim, posto se ne racuna to sto rmbam po ceo dan (a nekad i noc) kao house elf.
Ponovo sam plava, debela i dalje, a Arnul izmrsaveo i posedeo, izgleda k’o Bog. Deca porasla i bogami se i smirila, uh. Dusan napunio 8 godina pre neki dan, Vukasin puni 10 u januaru. Slatki su i dobri su i jedu nam usi, bez senfa i majoneza.
Provansa je vrela i lepa, od turista se ne moze ulicom proci, tako da sad idemo malo na odmor u Savoju Gornju (lepse zvuci na francuskom: Haute Savoie), u planine i na jezera. Plus malo u Svicu da vidimo neke stare drugare.
Sta li radite i kako se provadjate, gde li cete ovog leta… Uvek imam utisak da je zivot negde drugde i da se, dok ja ovde uglavnom skapavam od dosade, vi rasturate od zezanja. Sto mozda i nije slucaj?
Sta jos da vam kazem… Da mi falite i da vas ljubim i da cu doci kad mi deca napune 20 godina da ispijemo sve te kafe i sedimo i pricamo sve te neke cele noci!
O rvuar od vase male debele neurozne drugarice