Kažu da svaki čovek ima svoju reku, neku koju je izabrao kao najlepšu ili u kojoj je najviše plivao ili neku koja ga je naprosto očarala, iz književnosti ili zbog nekog neverovatnog zalaska sunca koji se ogledao u njenoj vodi.
Uvek sam volela Dunav. Za Beograđane, one prave, uvek je bila mrtva trka između toga voliš li više Savu ili Dunav. Sava je bila kao « naša », a Dunav « međunarodni ». Dunav mi je bio veliki, strašan, tmast i brz. Nosio je tajnu onoliko zemalja kroz koliko protiče i tekao dalje, do svog dalekog ušća. U Beogradu je Sava završavala svoje putovanje, a Dunav je tek bio na pola puta… Opasan je i nepredvidiv, govorili su. To mi se mnogo sviđalo.
Lepe su mi razne reke: Drina, Morača, Uvac i Rzav. Kupala sam se u svakoj reci u kojoj sam mogla da se okupam. U Rusiji smo se kupali u rečici tako mutnoj da je moj muž rekao da će nam sigurno otpasti noge ako u nju uđemo. Svaki grad je lepši ako kroz njega protiče reka, mozda nam Pariz ne bi bio baš to bez Sene, kao ni Prag bez Vltave…
A tek gradovi kroz koje protiče Dunav ili koji su na Dunavu! Moja velika želja je da odem na putovanje koje prati Dunav od njegovog izvorišta u Nemačkoj, gde je samo tračak vode, pa do njegove veličanstvene delte, tamo gde se uliva u Crno more. Ipak je to najveća evropska reka, da se ne lažemo. Koliko je nas ikada videlo Volgu? Uspela sam da vidim Regensburg, grad je kao mini-Prag, preporučujem posetu, Dunav je tu već ozbiljna reka. Kroz Beč, grad svih gradova, ne teče baš po sredini. Ni kroz Bratislavu, mada im je divna tvrđava nad Dunavom. A onda Budimpešta i oni čarobni mostovi…
Volim sve pesme i kompozicije vezane za Dunav: i Dunav je moje more i baladu YU grupe i Dunav koji laže i kraj tebe mi srce moje ostade… I Noć kad sam preplivao Dunav.
I najpoznatiji valcer, Štrausov, i onaj manje poznat, ali mnogo lepši : Talasi Dunava, koji je napisao Rumun srpskog porekla, Josif Ivanovici (Jovan Ivanović). Valcer iz divnog filma. Valcer s mog venčanja.
Dunav je tajna. Nekada je bio čist i potpuno plovan i u njemu su živele jesetre duge nekoliko metara. Mnogi su plivali preko, a neki se nisu vratili. U Nemačkoj možete voziti bicikl kilometrima po njegovim obalama. Možete se šetati stazama od nekoliko stotina kilometara uz njegovih skoro tri hiljade kilometara. Gledati kormorane. I stići do delte, gde žive pelikani.
Dunav menja boje i stvarno je plav, ali i zelen, smeđ i zimi boje olova, i beo kad zaledi. Šaren i raznolik kao ljudi koji žive u zemljama kroz koje prolazi.
Meni je jedna od najdražih destinacija Đerdap, i sve usput do njega : Viminacijum, Lepenski vir, Golubac, Kapetan-Mišin breg, Tekija i Kladovo. Živelo se tu od neolita, preko Rimljana i srednjeg veka, do danas. Tu je Dunav i najuži i najširi, i najplići i najdublji. Dunav i sva ona predivna priroda okolo. Na samo sat, sat i po od Beograda.
Sećam se, kad sam pobegla za vreme bombardovanja u Budimpeštu i čekala da rat prođe, tešila sam se tako što sam gledala Dunav koji teče ka Beogradu i mislila : Eto, teče ka tamo, pa ću se i ja vratiti kući. Nisam se vratila dve godine. I opet sam posle otišla .
Kuća mi je sada ceo svet, ali Dunav je i dalje moja reka.