Te kuće sa dvorištima, ružama i hortenzijama, što su mirisale na grancle i šufnudle, na sveže mlevenu kafu i domaću supu s knedlama… iz kojih se nisu čule vika i psovke, nego zvuci klavira i tiha pesma.
Stara Čubura i stari Neimar.
Te zaboravljene reči mog detinjstva koje sam našla u knjizi Semper idem. Astal, amrel i šrajbtiš. Natkasna, lizeza i promincla.
Kao deca smo se igrali na ulici ili u parku. Kad prođu (retka) kola, skloniš se. Igranje naše roditelje gotovo ništa nije koštalo. Devojčice su igrale lastiš, kupovao se na metar u robnoj kući «Bazar » kod Kalenićeve pijace, a dečaci su razvlačili neke lopte sumnjivog oblika od silnog šutiranja. Kada bismo ogladneli, išli bismo kući na parče hleba s pekmezom. Hleb iz pekare kakav više ne postoji… Ili se na taj hleb mazala mast, malo se pospe soli i aleve paprike. Mljac. Voda se pila iz ruke sa česme u parku. Ili se svraćalo u obližnji bife s lokalnim pijancima, što su nam majke stritkno zabranjivale, i tu bi zamolili kelnericu s brčonima i Borosanama: Teto, jel’ može čaša vode ? Može, luče, mače, sine… Hiljade čaša su nam te žene sipale tokom našeg detinjstva. Sa osmehom.
Umeli smo, već kao mali, sami da ispržimo jaja, skuvamo supu iz kesice i podgrejemo šta nam je mama ostavila skuvano u šerpici. Bili smo svi plus- minus isto obučeni, iz državne radnje ili iz Trdže ili neki miks. Išli smo svuda po kraju peške, znalo se dokle smeš da ideš, neka granica našeg kraja je bila Slavija ili Bulevar. U školi se nosila kecelja, odnosno, školska bluza. Da se ne isprljamo i da svi budemo jednaki.
Kad smo malo poodrasli, išli smo u grad, na sladoled ili na picu u prvu beogradsku piceriju (sećaš li se, generacijo, koja je bila?), trolebusom. Kada nismo imali pare, žickali smo, to nije bilo sramota. Po Jugi i na more, čak i po Evropi, išli smo stopom. Ili vozom. Sa rancem na leđima na kome vise rezervne patike i čuturica za vodu. Kampovalo se. Na more se išlo s malo para, bili smo u stanju da ceo dan ništa ne jedemo, samo da imamo za piće u diskoteci. Sećam se da sam jedno celo letovanje jela samo Moto keks s hladnim mlekom.
Niko nas nije vozikao, nutkao, kupovao nam skupe stvari i nikad nismo pričali o parama. Niko nas nije trovao glupostima. Nismo bili razmaženi, a ni zatupljeni.
Voleli smo knjige, dokumentarce o životinjama, stare filmove i da se veremo po drveću. Na moru se sedelo i pevalo na molu i glavni je bio «onaj dečko što zna sve da svira od Bitlsa». I spavalo se na plaži. I prala kosa u moru, tad bude najlepša.
Važno je bilo imati dobre ocene i biti odličan i ako može vukovac. Ne zato što je to bila stvar prestiža, nego zato što je to tada bilo normalno. U školi smo imali hor i dramsku sekciju i literarnu sekciju i biblioteku i dvorište u kome smo sedeli posle škole, opet sa tom gitarom. Imali smo zimovanje sa školom i letovanje sa školom i ekskurzije i proteze i uloške za ravne tabane i sve je to, ili skoro sve, bilo besplatno.
Nismo znali ko je Hrvat, ko je Šiptar i ko je koje vere. To nam nije ništa značilo, bili smo Jugosloveni. Zemlja nam je bila lepa i velika. Ljudi koji su živeli u njoj su bili relativno srećni, pretpostavljam. Kada vide kako žive sada, verovatno misle da su tada bili apsolutno srećni.
Onda je došao rat. Onda je đavo poveo kolo. Onda je sve što smo poznavali nestalo. I iz tog mraka nikada nismo više izašli ponovo na svetlost…
Nestaju senovita dvorišta, ruše se stare vile, pada drveće koje su prethodno osakatili. Vozovi ne idu, nemaju odakle, nema više Štajge, kako smo je nekad zvali. Moderna srpska arhitektura metal-staklo blista. Zgrade liče na sanduke, sarkofage i nuklearne reaktore. Jugoslavije se skoro više niko ne seća.
Ljudi su nervozni, bolesni, izdrogirani sedativima i psihotični. Boje se svega. A kada se čovek svega boji, onda nije u stanju da se izbori ni za šta. Ni za svoj grad. Ni za pošten život. Ni za pravdu na ovom svetu. Za onu nebesku nisam sigurna da postoji… Nemojte je ni čekati.
Ponavljam naslov: Beograd više ne stanuje ovde. Parafraza naslova jednog starog filma. Setiće se generacija.