Ovo su govorile naše učiteljice/nastavnice/profesorke kada lupamo ili kad smo nepismeni. To je u vreme u kome sam ja rasla bila sramota. Kao što je bilo sramota i ići na privatne časove. Sada više ništa nije sramota, pa i da ne znaš sopstveni jezik.
Mi koji smo odrasli u Jugoslaviji i dan-danji napamet znamo ne samo poeziju na srpsko-hrvatskom, kako se tada zvao naš jezik, nego i na makedonskom i slovenačkom. Vladali smo ćirilicom i latinicom i niko nas nije terao da pišemo samo jednim pismom. Skoro sam čitala intervju sa jednim hrvatskim glumcem koji je izjavio da se raduje što će u Beogradu igrati na srpskom jeziku. Za smejanje ili plakanje je ta izjava. Što čovek manje zna, to je njegov svet skučeniji. Ali valjda nekom odgovara da budemo tupavi…
Glavna zabava mi je da naglas ispravljam ljude koji pričaju na radiu ili televiziji. Bude po 5 grešaka u jednoj rečenici. Čak i oni najobrazovaniji gosti u emisijama počinju rečenicu sa: ovaj, a onda ja kažem: onaj. O voditeljima/voditeljkama ne bih, kod njih je po 10 grešaka u rečenici. Ako su počeli rečenicu u kojoj se sve slaže u rodu, broju i padežu, teško da će umeti da je doteraju do kraja, a da se sve i dalje slaže u rodu, broju i padežu.
Ljude koje slušam kako pričaju imam želju stalno da opominjem, ali to ne radim. Krive Drine sam ispravljala kad sam bila mlađa. Svakom od njih bih samo dala u ruke Šantića, Rakića, Dučića, Lazu Lazarevića, Lazu Kostića, Pekića, Andrića, Selenića, Crnjanskog, Gorana Petrovića… Otkrili bi da postoji paralelni svet u kome se ne vrti samo istih 50 do 100 reči.
Jednom sam, u mojim dolascima u Beograd, na aerodromu stajala pored lika koga je do te mere ophrvalo oduševljenje što je dotakao tlo postojbine, ili u njegovom slučaju – postojebine, da je ushićeno nekom na telefon urliknuo : Gde si, j.b.m te u usta! Dan kada Srbi budu shvatili da ne treba da se ponose psovkama biće dan nacionalnog prosvetljenja.
Čitajte knjige. Pričajte pravilno. Radite na sebi. Sada, kada je umro čuvar našeg jezika, moj predivni profesor s fakuleta, Ivan Klajn, ko će se se brinuti o tome kako govorimo i pišemo?
Ipak je ovo jezik na kome je napisana jedna od najlepših rečenica na bilo kom jeziku: Noć je bila u Boga divota.
Dajte da nam i jezik bude ta divota…