Uvek sam mrzela da kuvam. A tek što mrzim da spremam kuću!
Kada sam pobegla u inostranstvo, a tek kad sam našla muža stranca, mislila sam da sam se spasla, ali jače je to od mene… Blood is thick.
Ne mogu da sednem da jedem ako nije čisto oko mene, da pišem ako nisam promenila ili makar istresla stolnjak, da jedem baš bilo šta… Volim da se hranim zdravo, sveže, i sezonski. Obožavam pijace, te mirise i boje, a i da proćaskam s ljudima. Tako je bilo u svim zemljama u kojima sam živela, osim u onima u kojima nema pijace. Koja li je? Ili nema hrane. Koja li je, again?
Ne volim dostavu i ne treba mi: ja sam dostava.
Svako će ti uvek reći da su deca najveća radost u životu i da otprilike ništa nisi postigla u životu ako se nisi udala, ali niko ti ne kaže pre udaje i rađanja da će ti se ruke otegliti do zemlje ili iščašiti iz ramena od nabavke hrane, koju ja zovem namicanje. I koliko god da namaknemo, sve pojedemo! One bajne ćase sa voćem koje se preliva iz njih i kristalne dozne sa netaknutim čokoladnim bombonama videli smo samo u serijama. Kod nas sve bude usisano za 5 minuta.
Deca u pubertetu, ne mo’š da i’ nara’niš. Muž u krizi srednjih godina, izvoljeva oko hrane (iako nikad nije ranije): kaže da voli zdravu hranu, a ustvari bi samo jeo masno, ljuto i slatko. Ja koja se trudim oko vlakana i povrća i vitamina i … I mačor koga hranimo kao da nam je jedinče i koji se tri puta dnevno pravi da pada u nesvest od gladi ispred polu-punih činijica.
Nekada davno su mi najvažniji bili karijera, frajeri i koja li je najnovija maskara. A sada se već godinama družim isključivo sa loncem, plehom i tiganjem… Koji li je najnoviji model šerpe u Metalcu, pitam se?
A nije da neće da mi pomognu moji momci… Svi Francuzi znaju da kuvaju, Arnulova braća prave kolače i zet mesi hleb. Svoje sinove učim da sve znaju da urade u kući, jer se na Zapadu deca rano osamostale, a i tamo postoji ravnopravna podela poslova (sad sam vas bacila u rebus).
Ali svaki put mi izleti ono naše: Pusti, ja ću… i Nemoj, mama će… Atavizam je čudo.
I ne zamišljam sebe u svilenom kimonu kako plešem sa lepezom, više vidim sebe kao neku koja namontirana, sa onim čudima u kosi, na kolenima izvodi ceremoniju služenja čaja…
Dozo tabete kudasai!