Planine sam volela oduvek. Uvek mi je to nekako delovalo visoko, belo, zeleno i nedostižno. Moram da priznam da sam bila gradsko dete i da sam u životu, naročito u ranoj mladosti, vrlo malo upoznala planine.
U našoj mladosti u modi su bili foto-tapeti. Kažu da su sad opet moderni… Obično je jedan zid u tinejdžerskoj sobi bio s nekim palmama ili nekim musavcima što se ljube u obraz, zalaskom sunca ili zaljubljenim parom, ali srećnici su u sobi imali i ogromnu planinu, mislim da je to bio Fudži. To je planina koja je u isto vreme i vulkan. Znači, unutra vri, a gore snežna kapa. Da ti se odmah zavrti u glavi.
Kad sam imala desetak godina, možda i manje, otišli smo na putovanje po Evropi. Mama, tata, pradeda i ja. Slovenija (tad je to bila Juga), Italija i Švajcarska. Vodili smo pradedu putevima njegovih švajcarskih studija za lekara, a ovo ostalo je došlo usput. Putovali smo našim fićom, a spavali u lepim malim hotelima i pansionima. Tada su me planine pukle u glavu. Naši Alpi (tad smo ih zvali naši), pa Jungfrau i Materhorn. Prvi put sam videla kako dole sediš i ručaš na suncu, a negde gore iznad tvoje glave se ljudi skijaju.
Onda sam počela besomučno da putujem. Volela sam velike gradove, noćni život i plaže, prirodno. Kako je vreme prolazilo i život se menjao i rodila sam decu i kako sam postajala ekološki osvešćena (a bogami i ostrašćena), tako sam sve više volela svež vazduh, zelenilo, životinje i tišinu.
Onda sam otkrila Dolomite. Pa francuski Centralni masiv. I Overnju sa ugašenim vulkanima… A kada sam prvi put videla francuske Alpe, zgrabila sam muža za ruku i viknula: Bog postoji.
Išli smo svakog juna, dok smo živeli u Francuskoj, a ponekad i u decembru, u jedan deo njihovih ogromnih Alpa koji je bio relativno blizu grada u kome smo živeli. U malo mesto, starinsko, sa kućicama s muškatlama ili ledenicama (zavisi od sezone), gde se šetaš kilometrima po planini i nikog ne sretneš. Posle tog «našeg» sela je još jedno selo i onda je kraj puta… Iza toga su samo planine i prirodna granica između Francuske i Italije. Ima nekoliko planinskih prelaza koji su otvoreni samo u julu i avgustu, ali ne uvek. Imam sliku kako stojim u julu u šorcu u snegu! Tu su nekada prolazili karavani magaraca koji su nosili so i tu su se krili italijanski partizani i francuski pokret otpora. Tu se diže Mon Viso (Monvizo), pola je u Francuskoj, pola u Italiji. I kad si planina, želiš da budeš u dve najlepše zemlje!
Tu žive kozorozi, divokoze, orlovi, tetrebi, vukovi i mrmoti… Ako ćutiš, tiho hodaš i odeš dovoljno daleko, neke od njih možeš i da vidiš. Ako si kao mali čitao i voleo knjigu Hajdi, tu ćeš naći one njene jele koje šume kada duva vetar. Tu ćeš zaboraviti sve i odmoriti telo i dušu.
Nisam još videla sve planine, neću ni stići sve da ih vidim… ali evo šta sam još postigla u tom smislu:
Krkonoše. Čarobne.
Lepotica Tara.
Zlatar, nestvaran. Drveće miriše!
Planina Sainte Victoire, koja se videla s mog prozora u Provansi, u podnožju koje je Sezan slikao pejzaže…
Rtanj, gde noću pevaju slavuji.
I još koliko ih ima!
Ostavite televizor i telefone i šoping centre i idite da vidite gde je stvarni život. Oduševićete se!