Cekala sam 20 godina da odem na Kubu. Mozda sam mogla da odem i ranije, ‘ajde da se ne lazemo, i nisam bas, ali je fora tamo otici na medeni mesec, jer to je mesto za tesku romantiku. Bilo je predivno, iako smo bili samo 10. Sve i da sam na Kubi ostala i jedan jedini dan, to je dovoljno, toliko je lepo to ostrvo.
Za Kubu ne treba viza nama, nesretnim Srbima, parijama sveta. Da sam samo ponela kameru i ovekovecila onaj trenutak kada mi je Kubanac u ambasadi rekao: Usted, seňora, no necesita visa. Ah! To je bio trenutak! U mom mozgu blic secanje na dobri stari crveni pasos “bez mane, sto prelazi grane” i sva ona putovanja na koja smo nekad isli ni ne pomisljajuci da ikada moze biti drugacije… Ali, ne lezi vraze, trebalo je dokazati tupoj Cehinji da mi ne treba viza za Kubu, nece guska da me pusti u avion. Onda je Arnul poceo da vice, sto ovde bas mnogo i ne pomaze, jer su Cesi kao na teskim drogama i ne reaguju. No je ona pozvala nekog joj sunarodnika s malo vise mozga ili poznavanja propisa, pa se i to resilo. Moram da priznam da mi je to malo pokvarilo ugodjaj. Samo na kratko, jer :
Ako postoji raj na zemlji, to je Kuba. Verovatno je, hat, za Kubance pakao. Doduse, to se na njima ne vidi, oni su uvek nasmejani i veseli, samo igraju i pevaju.
Kuba je najvece karipsko ostrvo. Veca je od Ceske i ima 11 miliona stanovnika. Oni uglavnom izgledaju kao nasi Romi, odnosno, vecinsko stanovnistvo je braon boje. Tako se i nose, ali ne znam da li je to zbog siromastva ili vole tako, drecave boje, sljokice i budzene papuce. Ima i belaca (malo) i crnaca (mnogo). Narod je uglavnom vrlo naocit, prijatan i dobro raspolozen. Svi govore engleski, i to odlican engleski, a poneko francuski ili italijanski. Neverovatno su siromasni, nemaju sampon, sapun, carape, konac i igle, ali malo njih prosi i to vam trazi na ulici, uglavnom bake. Na svakom cosku prodaju ponesto, neke suvenire, koji su uglavnom grdni, ili sviraju i pevaju, pa tu zarade neku kintu. Zemlja je u komunizmu i blokadi 50 godina, i ja sam se nekako bojala da je jos i gore, a nikako nisam ocekivala da oni otvoreno govore o blokadi, Amerima, Fidelu, siromastvu i svemu ostalom. Oni znaju sve, i ko su Srbi i Hrvati i da sad postoje i Crnogorci, poznaju istoriju, muziku i knjizevnost, ljubazni su i pozitivni. Glasno pricaju kao mi, gestikuliraju i non-stop sede na ulici, piju kafu i puse velike i male cigare. Obracaju se jedno drugom i turistima sa mi amor (ljubavi) i sve tako nekim slatkocama, ljube se kad se sretnu, a i onako, bez nekog posebnog razloga. Muskarci gledaju zene, komplimentiraju im i udvaraju im se, a zene ocijukaju s muskarcima onoliko, ali sve na onaj fini latino nacin, sa merom.
Varadero je beli pesak, ne zlatan, kako se zvao nas hotel, nego kao belo zlato. Nije vruc i mekan je kao somot. More nije ni zeleno ni plavo, nego tirkizno. Toplo je i mozes dugo da plivas, a da ne naidjes na neke zivotinje ni travuljinu da te pipa, cega se ja uzasavam. Svako vece po plazi se setaju pelikani. Sve mirise na razno nepoznato cvece i prolecu neke ptice koje nismo nikad videli. Danju je jako toplo, ali uvek pirka vetar, nocu je malo hladnije i fino za spavanje, a doziveli smo i jednu pravu tropsku oluju.
Havana: kolonijalne zgrade iz raznih epoha, “coco-taxi”, “bici-taxi”, Hemingvejev bar, americki automobili iz 50-ih, zaboravljena vozila: lade, moskvici i peglice, cak dve tvrdjave, velika starinska luka s malim brodicima, seksi crnkinje u minicima, crkve koje nisu bile crkve, pa su sad opet crkve, zgodni momci i muzika, muzika, muzika svuda… Fucnuta je poprilicno, ali ja jednostavno volim pomalo fucnute gradove.
Bili smo u fabrici duvana i uprkos cvrsto uvrezenom verovanju da Kubanke rolaju cigare o svoje butine, moram vas razocarati. S druge strane, fabrika je fenomenalan dozivljaj. Tresti muzika, svi pevaju, sve se radi rucno, cak je i lepak prirodan (brasno i voda), vecina radnika su zene, lepe i oskudno odevene, vrucina je, sa ogromnim cigarama u ustima, jer svaki radnik fabrike ima pravo da popusi tri cigare dnevno i dve ponese kuci.
Najveci problem na Kubi je prevoz i nije mi jasno zasto im Kastro makar to ne obezbedi, tako da se vecina zitelja Kube vozi u gomilama u starim autobusima, raspadnutim ruskim kamionima i konjskim zapregama. To nismo slikali, bilo nam je tuzno.
Piti kokos je nevidjen dozivljaj. Kubanci se uglavnom zovu Hose, onda ti zamolis Hosea na baru da zove Hosea koji spava na plazi ispod ogromnog sesira i budi se samo da se uzvere na obliznju kokosovu palmu (nacionalno drvo) i macetom tako ogromnom da se uplasis otfikari par kokosa. Kubanski kokteli imaju drugaciji ukus na Kubi, pinja kolada je, naprimer, prava, u blenderu izmiksovan svez kokos i ananas, a u nalivanju Havana Club ruma u koktele su vrlo velikodusni.
Kubanska nacionalna jela su, na nase iznenadjenje, grozna. Jedno jelo je kao bosanski lonac, stavis sve sto imas, ne znam da li je nastalo u komunizmu ili ranije, a hit jelo je piletina pecena u dubokom ulju (bljak), pirinac sa pomorandzama, crni pasulj (nije braon nego crn i nije ukusan kao nas ili meksicki) i przene banane, to sve zajedno. Sreca pa na Kubi rastu u izobilju ananas, kokos, guava (divno voce koje sam konzumirala u nevidjenim kolicinama, ne znam da li mu je ovo pravo ime) i papaja. Jos jedno tipicno voce je mango, ali mu, nazalost, nije sad sezona. Plodova mora ima u izobilju, Kuba je jako ponosna na svoje farme malih jastoga, mislim da oni ustvari nisu mali, nekako su srednji, mislim da je to ono sto se kod nas zove langust, a veliki se zove jastog. Neka me poznavaoci isprave.
Teletine i govedine nema. Ima puno krava svuda, no su oni u jednom trenutku svoje krize i blokade poklali i pojeli ceo svoj stocni fond (poznata prica?), pa nije bilo ni mesa ni mleka. Ako ubijes kravu, cak i svoju, ides 50 godina u zatvor, ne znamo da li je to istina ili samo tako pricaju tamo.
Upoznali smo jako simpatične Kanadjane i jako antipatične Argentince, a turista je bilo iz svih mogućih zemalja, osim, naravno, Amerike. Isli smo na dve ekskurzije s engleskim govornim svetom iz cele Evrope plus Kanada, Arnul nije hteo da ide sa Francuzima, rekao je da se oni bece na sve i postavljaju glupa pitanja. Imali smo dva fenomenalna vodica. Prvi je Fidel (o cuda), srednjih godina, pusi veliku cigaru, jos voli Kastra i Ce Gevaru i veruje u revoluciju. Drugi je Gustavo (kao iz spanske serije), lep kao lutka, samo igra i peva, pljuje Fidela, ceka da on umre da moze da kupi velika kola.
Mi smo bili oni pravi mladenci na medenom mesecu. Sve vreme smo djuskali, pevali i cmakali se. Kubancima je sve to normalno, oni tako stalno, a turisti su nam se svi smeskali, izgleda da na Kubi svi upadnu u opste dobro raspolozenje.
Hotel je jako interesantan, jer je kao malo selo, ja nisam htela u hotel-kocku ili hotel-soliter. Ima tri kucice gde su recepcija, veliki restoran i disko-vrisko, a ima jos nekoliko restorana i puno barova od trske. Najlepsi je restoran na plazi, gde je ceo dan ziva muzika, a jedes u kupacem i pareu. U ostalim kucicama spavaju turisti, svaka ima po cetiri sobe, koje su tako rasporedjene da nema loseg pogleda, gledas ili na plazu, ili na bazen, ili na fontanu i pticice ili na bugenvilije i palme.
Stalno su nam u hotelu davali neke pokloncice koje prave, npr. ruze od salveta, meni su stalno poklanjali pravo cvece, upoznali smo sve kelnere i kelnerice, celu recepciju, sobarica nam je stalno ostavljala mala iznenadjenja u sobi, a Arnul je imao svoju omiljenu sankericu koja mu je u izobilju izdasnih nacifranih koktela pravila jos vece i bolje ukrasene. Pozdravili smo se i izljubili sa svima kad smo krenuli, ja sam vec bila pripremila male pokloncice za njih, mnogo fini svet.
Dakle, Kuba je nesto nestvarno. Svi su ludi u pozitivnom smislu. Svuda se cuje muzika. Svi samo igraju. Priroda je predivna. Ja da idem na more bas i ne volim, volim samo provod koji more podrazumeva, tu pozitivnu atmosferu koja vlada, narocito kad si na tropskom ostrvu, sto dosad nisam iskusila, ali mislim da cu ponoviti.
Viva Cuba, Fidel y los Cubanos!
Hasta la vista, babies