Ne, nije reč o kraju Drugog svetskog rata, mada bi se tu moglo mnogo pisati. Nije ni o ulasku Pete ličke i Šeste krajiške u Beograd, iako bi se i tu svašta imalo napisati. Ovo pismo sam napisala kada sam napunila 45. Sada, kada je prošlo već deset godina, još više je dobilo na autentičnosti.
Ništa mi nije bilo kad sam napunila trideset. Frajeri se upiju i tri dana ne trezne, ribe se naprasno udaju za prvog koji naiđe… Napravila sam ogromnu žurku i celu noć smo đuskali.
35 – ništa. 40 – ništa. Bila sam uverena da pravi život počinje baš tad, kao što mi je majka rekla. Da, ali kakav život!
Kao da mi se otvorilo treće oko. Odjednom sam shvatila sve: na koga i na šta treba trošiti vreme. Kako sam pola života provela radeći sve za druge, a malo toga za sebe. Kako ne mogu, a nikad i nisam mogla, da slušam budale kako lupaju duže od dva minuta. Kako želim da budem srećna i uživam u životu, jer smatram da svako ima pravo na to.
Znate ono: u gadnu babu rasteš. Ne izrasteš u gadnu babu, nego ti sve odjednom postane jasno. I sve počne da te mrzi, npr. šta ćeš na nečijoj svadbi kad ti je jasno da će ti isti da se razvedu za 6 meseci. Kad ti neko kaže: moramo da se vidimo, a to je neki smaratelj s kojim se nisi družio ni posle škole u 7. razredu, kazeš mu: Moram samo da umrem, okreneš se i odeš.
Izgubiš energiju. Umoran si. Mladi počnu da te nerviraju, to je neminovno. Ja se družim s dosta ljudi mnogo mlađih od sebe, i muž mi je mlađi. Počne da te nervira to njihovo oduševljenje životom, ta njihova great expectations, ta potreba da se izadje svako veče, kao da nas nešto čeka napolju, ta njihova želja da osvoje svet. Zašto? Zato što smo bili isti takvi pre 15 ili 20 godina. A svet nismo osvojili.
Ne žalim ni za čim. Stojim iza svih svojih odluka, pa i onih najgorih. Ne postoje, po meni, loše odluke, radio si ono što si u tom trenutku mislio da treba da uradiš. Žao mi je samo jedno: što sve one koji su bili odvratni prema meni nisam istog trenutka poslala dođavola.
I još jedne stvari mi je žao: što nikad vise neću biti pičić k’o kolačić. Za ženu od 45 ili 50 kažu: dobro izgleda, dobro se drži, ali nikad da izgleda kao avion. Sudbina je surova prema nama ženama. Neki što su bili nikak’i s 30 mogu sa 50 da ispadnu i dobri frajeri, ali ona što je bila mrak mače sa 30, sa 50 je, uglavnom, samo mrak.
A mozak radi. Sve ti je jasno, bez mnogo reči i bez mnogo objašnjenja. Čitaš Anu Karenjinu prvi put u 17.-oj, pa ti nije jasno što je skočila pod voz, a posle ti je, o da, to tako kristalno jasno.
Postaneš užasno pametan i ironičan i džangrizav na neki simpatičan način, to je moj slučaj. Naravno, možeš da postaneš i još veća budala nego što si bio, propalica, alkos i šta već. Life shows no mercy.
Na kraju postaneš svoj roditelj ili svoja baba ili svoj deda, od kojih si godinama bežao kad ti nešto pričaju, jer si mislio da nemaju pojma, a sada znaš da su uvek znali sve, kao da sede i čitaju iz knjige.
I kako se bližiš pedesetoj, prestaneš da gledaš u budućnost, gledaš u sadašnjost. I počneš da radiš samo ono što te čini srećnim. Konačno. Potpuno su mi jasni oni likovi što ostave sve da godinu dana plove oko sveta ili uče da lete u 80 godina. Šta si dosad naučio, naučio si. Šta si stvorio, stvorio si. I šta si shvatio, shvatio si. Ludima i tako nema pomoći.
Počne da ti se javlja želja da napišeš knjigu. Da posadiš drvo. Da sazidaš kuću. Da uciniš nešto za ovaj svet, a da je to pritom nešto totalno suprotno od onog što si želeo kad si bio mlad.
Počneš mnogo više da ceniš život, jer znaš da si prešao više od pola puta i da nekih koje si voleo odavno već nema.
Raduješ se svakom danu koji svane mnogo više nego onda kad si mislio da život nema kraja i da si najlepši i napametniji stvor koji se ikada rodio.
Kažu mudri ljudi: najbolje godine života su one u kojima smo trenutno. So be it.