Petrograd je bio san jednog coveka, Petra Velikog. I moj, i moj, vicu mali glasovi u mojoj glavi.
Svaki covek ima svoj grad. Svi su gradovi isti, odnosno, samo jedan, kako kaze Kavafi. Pariz je, verovatno, najlepsi grad na svetu. Ja obozavam Rim, tamo se osecam prijatno. Postoje gradovi koji su ti sudbina, jer se uvek vracas u njih. Postoje gradovi koji nisu lepi, ali ih volis, onom najvecom ljubavlju kojom se voli rodni grad, zemlja koje vise nema i onaj kog moras da ostavis.
Ovo je grad severne svetlosti, belih noci, velikog snega i mracnih senki. Ovaj grad je sagradjen da bi mu se ljudi divili, a onda je doziveo toliko nesreca svojih stanovnika da ga tolika ljubav i toliki bol cine gotovo ljudskim bicem.
Grad careva i ubijenog cara. Grad krstarice Aurore i jurisa na Zimski dvorac. Grad crkava koje su postale bazeni i samoposluge, grad palata koje su pretvorili u skole i magacine. Grad raskosnih unistenih zgrada s bednim zajednickim stanovima. Grad prelepih dvoraca i parkova koje u opstem beznadju svi cuvaju i neguju. Grad oduzetog, grad sacuvanog. Grad kome su unistena tri pokolenja. Grad duhova svih poginulih, ubijenih, odvucenih u noci u Cekin zatvor i gulage, proteranih u Sibir, ostavljenih da umru od zime i gladi, siromastva i alkohola. Grad na koji je za tri godine blokade palo 182 658 nemackih granata i u kome je umrlo dve trecine njegovih stanovnika. Carski grad koji su komunisti ponovo podigli iz rusevina. Grad u kome je prakticno sest meseci dan i sest meseci noc.
Kanali i mostovi i plava Neva i puno nebo galebova svako vece pred zalazak sunca.
Grad koji ne mozes da ne volis.
Ovo je grad po kojem sam hodala sirom otvorenih ociju trudeci se da slike ostanu u njima. Ovaj grad je toliko lep da je dzaba uzimati foto-aparat, jer to ne moze da se docara.
Setam puno, kao i pre, samo sto to sad ima prizvuk rastanka: jos samo jednom da prodjem ovuda, jos samo jednom da vidim ovo; stojim cesto na obali Neve i svaki put kad pogledam oko sebe pomislim samo: Ah, kakaja krasata! (O, kakva lepota !)