Novogodišnje radosti

Zasto li je Nova godina bas 1. januara? Sto nije 15. maja, kad je lepse vreme, uvek sam se pitala. Uvek sam mrzela Novu godinu, sav taj kic, foliranje, cestitke, poklone, zdranje. Sto sam starija, to je vise mrzim. Ali je uredno slavim, sta cu. A Nova godina u Pragu je nesto posebno.

Stanovnici Praga su uglavnom iz njega pobegli u vec vise puta pomenute planine, a grad su naselile horde Nemaca i Italijana koji su pokupovali valjda sve petarde ovog sveta. Vatromet na reci i na trgovima je bio divan, ali je, inace, izgledalo kao da pocinje rat. Svi su po ulici bili mrtvi pijani, tako da je bilo malo i kao da smo u Rusiji, izuzev sto su se Rusi drzali pristojno u celoj toj situaciji, a Italijani su bili najgori i uglavnom su se u manjim grupicama tukli izmedju sebe.

Svetla tacka novogodisnje noci bio je odlazak u nasu omiljenu diskoteku «Solidni nejistota» (ne znaci stroka, nego nesto drugo, ali dobro zvuci na srpskom), gde smo se za 17 evra ulaz (za to dobijes neke gricke, kape i naocare) i mnogo giga-mohita proveli nevidjeno. To je inace mesto kakvog nema u Beogradu: svi igraju, ali nasa neka generacija, ima i mladjih i starijih od nas, kokteli su ogromni, nije skupo, a nije ni zadimljeno. Muzika 80-te i moderna, nema tehna, prava za djuskanje.

U gostima su nam bili Arnulov kolega koji radi u Rumuniji, lud kao struja, i njegova novostecena devojka Rumunka. Rumuni su mi vazda bili simpaticni, onih par koje sam upoznala u zivotu, a i pocela sam nevidjeno da generalizujem narode, sta cu, ziv covek ima mane. Odmah mi je ponudila da mi ispegla kosu za docek, nasminkala se i namontirala. Plus pametna, pije kafu i govori tri strana jezika. Drugarica za pozeleti. Novu godinu smo cekali sa jos desetak Francuza, Ceha i Poljaka medju kojima se nije znalo ko je drljaviji, ko se manje sredio, ko je musko, a ko zensko, pa mi je ona bila jedina uzdanica. Bila je tu i jedna Japanka koja nam je rekla da se na japanskom «ziveli» kaze «kampai », pa smo se celu noc kucali i vikali: Kampaiiiiiii, kao ludaci.

Posto cu Cesi jedan narod koji zivi mimo svijeta, to u ponoc 31.-og nije bio glavni vatromet, iako je bio pozamasan. Glavni vatromet je bio 1.-og popodne i mi smo ga, naravno, propustili, videli smo malo kroz prozor.

Posto smo za Bozic u Francuskoj izeli svasta za 5 dana, a svasta i u Ceskoj za praznik, resili smo da odmah posle Nove godine vratimo dobru liniju i odemo svi na bazen. U delu grada koji se zove Podoli, nalazi se sportski centar sa kompleksom bazena, 2 velika unutra, dva velika napolju. U kompleksu ima 4 hamama (parna kupatila), 2 za zene i dva za muskarce i 2 saune. To je sve dosta veliko i nikad nije preterana guzva, bila sam vec vise puta, sa Marie, mojom drugaricom Cehinjom. U Pragu, inace, nikad nije guzva ni u prevozu, ni na ulici, ni u radnjama. Jedino gde je guzva je u starom gradu i na Karlovom mostu, jer toliku kolicinu turista nijedan grad ne bi mogao da izdrzi. Da se vratimo na bazen: hamam je uracunat u cenu plivanja u bazenu, a sauna se placa posebno. 2 sata na bazenu kosta 2,70 evra. Najveci trip je plivanje u otvorenim bazenima zimi u vodi zagrejanoj na 26 stepeni, da, da, dobro ste procitali, te sam resila i ja da probam, i stvarno je dobro, narocito sto su oko bazena brda, pa plivas, dole ti toplo, a glava na izvol’te, duva vetar, pada kisa, gledas drvece i ptice, kaze Marie da je super kad pada sneg, no snega nema, ali probacemo i to. Te malo izbacismo iz svinja pojedene svinje. U Ceskoj je kao kod nas: nema lepse tice od prasice, mada moram da priznam da mi se u ceskom restoranu najvise svidja patka, mozda zato sto mi to ne pravimo. 

Sada smo opet na dijeti, idemo jednom nedeljno na bazen, patke i svinje zive u miru, Italijani se tuku u svojoj zemlji, a Cesi su, kao i uvek, u planinama.

Mnogo vas voli vasa mala Prazanka i jos jednom: Srecna Nova godina! Kampaiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!