Ovo prvo smo dugo cekali, ali stigla je zima, konacno! Svi znate koliko volim zimu i koliko sam pocela da mrzim leto. Ja sam zimsko dete, na kraju krajeva. Ne podnosim da mi je vruce, i to nije trip, moracu izgleda da nabavim od lekara papir da bi mi svi poverovali, kao i za duvanski dim, od koga definitivno oticem i gusim se, zbog cega sam i prestala da pusim. Dakle, posle nekoliko meseci kuvanja, nesvestice, gusenja, probadanja i ostalih tegoba koje imam kad mi je vruce, svanuo je pre cetiri dana srecan dan za mene : – 6 i ogroman sneg. Toliko mi se vec sve bilo smucilo da sam nedavno ceznutljivo gledala emisiju u Antarktiku, noseci se mislju da se mozda tamo preselim. Sada je divno i moze se ziveti u gradu gde se zimi sve prostorije greju do cirka + 40. Ovde je bilo mnogo hladnije nego u Beogradu svih ovih meseci i mi nismo bili bolesni, ali pretpostavljam da su virusi svuda uzivali. E, sad im je kao kad prodje Domestos, a meni kao u raju. Ne razumem s kojim pravom mi svako kaze da ne zna kako sam mogla da zivim u Rusiji, kad je tamo hladno?! – 20 u Sankt Peterburgu je kao 0 u Beogradu ili Parizu, da ne objasnjavam kako kod nas odes u kafic i odvalis se od hladnoce, stojis na ulici kao mentol i cekas prevoz ili odledjujes kola i cistis sneg sa njih, ovde lepo udjes u metro, a o Parizu gde ne greju kuce i piju kafu zimi na ulici u najlonskom kaficu sa grejacima da ne pricam. Jos i mogu da nosim svoju divnu bundicu. Resila sam da postanem borac za prava zivotinja, ali kako cu se svog krznasca odreci, jos ne znam. Prag je jos lepsi po snegu.
Ovo drugo iz naslova se desilo slucajno. Otkrila sam u jednom od pregleda desavanja u Pragu da ce biti koncert Bobana Markovica i njegovih trubaca, pa posto za njih znaju i neki Francuzi i Cesi, islo je nas desetak. Bilo je u jednom slatkom prostoru i svi su pevali i igrali. Nasi su naravno divljali i vikali: Daj Otpisane, Vozi Misko i slicno, a i ja sam pala u sevdah i pevala Djurdjevdan, koji inace mrzim. Arnul je bio van sebe od srece. On je nekad, mnogo pre nego sto je mene upoznao, imao u Parizu gipsy-jazz bend i posto su svirali svu mogucu ciganjsku muziku, svirali su i Mesecinu i posto nisu znali tekst, deo: Niko ne zna, niko ne zna pevali su: Nikoleta, Nikoleta. Sve me ljubio u kosu na koncertu, voli covek nasu muziku, a i valjda sto je konacno dosao do pravog teksta. Posle koncerta smo malo popricali s muzicarima, na Arnulovo veliko zadovoljstvo je mogao da saopsti ono sto ga je kum Rade odavno naucio: Ja sam srpski zet.
Posto je koncert rano poceo, (u Ceskoj sve pocinje rano, objasnicu u jednom od sledecih pisama) presli smo preko puta u omiljeni nam grcki restoran koji drze Grci s kojima ja malo popricam na mom propalom grckom, a cesko osoblje je neobicno ljubazno (i ovo cu obraditi u jednom od sledecih pisama). Bili smo dosad dva puta, upoznali neke super ljude i lepo se proveli, sto se desilo i ovaj put. Jedan od Arnulovih kolega svako malo ima novu devojku Cehinju, pa je najnovija Zuzana, koja je povela svoju drugaricu i njenog decka. Predstavise se: Valenta i Brendon. Arnul i ja smo se samo pogledali na ime Brendon i sapnuli jedno drugom: Brenda, posto smo svojevremeno oboje bili poklonici serije Beverli Hils. Ime Valenta mi nista nije govorilo, ali mi je devojka delovala jako simpaticno i pocele smo da pricamo. Mluvis ceski? Rozumim. Where are you from? Kad ja rekoh: Srbsko, and you?, ona skoci da me grli i vice: Ot Sofia. Tu se divno ispricasmo na bugarskom i srpskom. Pita ona svako malo, jer mnogo brzo prica: Razbiras li me?, mislim se, razbiram te, sestro, samo strikaj, da konacno i ja prozborim rec sa nekim iz nashi krajeva. Narucili smo grcku (tursku) kafu, ona popila i okrenula soljicu, onda i ja. Svi za stolom gledaju u cudu, Brendon skroz zbunjen, sta li je sad to, a Arnul vadi po krunu (ceska novcana jedinica) i stavi nam na prevrnutu solju, tako se radi u Turskoj. Dosli odusevljeni Grci sto rade u kuhinji da nas pozdrave i da pitaju odakle smo, samo sto se nismo svi izljubili u usta s jezikom. Posle smo izasli napolje i grudvali se dok nije dosao taksi. Cesi inace fino voze i postuju propise, ali nekad malo divljaju, to objasnjavaju time da se do skoro vozili trabante, pa sad uzivaju. Taksista se malo zalaufao, a po ulicama sam led, pa smo se na jednom skveru blizu nase kuce onako bas posteno izokretali, srecom ne udarivsi parkirana kola. On se tu izbedacio i poceo da se izvinjava, jer ovo je pravna drzava i mi mozemo da zovemo policiju ili da ga tuzimo, medjutim, mi smo bili bas veseli i rekli smo: Ne vadi, sto se ne odnosi ni na onu stvar ni na utoku, to na ceskom znaci: Nema veze. Inace sam pocela dosta dobro da govorim ceski i jako sam ponosna na sebe. Ne znam za sta ce mi u zivotu, ali NE VADI.
Do skorog pisanja