Ovo prvo smo dugo cekali, ali stigla je zima, konacno! Svi znate koliko volim zimu i koliko sam pocela da mrzim leto. Ja sam zimsko dete, na kraju krajeva. Ne podnosim da mi je vruce, i to nije trip, moracu izgleda da nabavim od lekara papir da bi mi svi poverovali, kao i za duvanski dim, od koga definitivno oticem i gusim se, zbog cega sam i prestala da pusim. Dakle, posle nekoliko meseci kuvanja, nesvestice, gusenja, probadanja i ostalih tegoba koje imam kad mi je vruce, svanuo je pre cetiri dana srecan dan za mene : – 6 i ogroman sneg. Toliko mi se vec sve bilo smucilo da sam nedavno ceznutljivo gledala emisiju u Antarktiku, noseci se mislju da se mozda tamo preselim. Sada je divno i moze se ziveti u gradu gde se zimi sve prostorije greju do cirka + 40. Ovde je bilo mnogo hladnije nego u Beogradu svih ovih meseci i mi nismo bili bolesni, ali pretpostavljam da su virusi svuda uzivali. E, sad im je kao kad prodje Domestos, a meni kao u raju. Ne razumem s kojim pravom mi svako kaze da ne zna kako sam mogla da zivim u Rusiji, kad je tamo hladno?! – 20 u Sankt Peterburgu je kao 0 u Beogradu ili Parizu, da ne objasnjavam kako kod nas odes u kafic i odvalis se od hladnoce, stojis na ulici kao mentol i cekas prevoz ili odledjujes kola i cistis sneg sa njih, ovde lepo udjes u metro, a o Parizu gde ne greju kuce i piju kafu zimi na ulici u najlonskom kaficu sa grejacima da ne pricam. Jos i mogu da nosim svoju divnu bundicu. Resila sam da postanem borac za prava zivotinja, ali kako cu se svog krznasca odreci, jos ne znam. A Prag je jos lepsi po snegu.
Ovo drugo iz naslova se desilo slucajno. Otkrila sam u jednom od pregleda desavanja u Pragu da ce biti koncert Bobana Markovica i njegovih trubaca, pa posto za njih znaju i neki Francuzi i Cesi, islo je nas desetak. Bilo je u jednom slatkom prostoru i svi su pevali i igrali. Nasi su naravno divljali i vikali: Daj Otpisane, Vozi Misko i slicno, a i ja sam pala u sevdah i pevala Djurdjevdan, koji inace mrzim. Arnul je bio van sebe od srece. On je nekad, mnogo pre nego sto je mene upoznao, imao u Parizu gipsy-jazz bend i posto su svirali svu mogucu ciganjsku muziku, svirali su i Mesecinu i posto nisu znali tekst, deo: Niko ne zna, niko ne zna pevali su: Nikoleta, Nikoleta. Sve me ljubio u kosu na koncertu, voli covek nasu muziku, a i valjda sto je konacno dosao do pravog teksta. Posle koncerta smo malo popricali s muzicarima, na Arnulovo veliko zadovoljstvo je mogao da saopsti ono sto ga je kum Rade odavno naucio: Ja sam srpski zet.
Posto je koncert rano poceo, (u Ceskoj sve pocinje rano, objasnicu u jednom od sledecih pisama) presli smo preko puta u omiljeni nam grcki restoran koji drze Grci s kojima ja malo popricam na mom propalom grckom, a cesko osoblje je neobicno ljubazno (i ovo cu obraditi u jednom od sledecih pisama). Bili smo dosad dva puta, upoznali neke super ljude i lepo se proveli, sto se desilo i ovaj put. Jedan od Arnulovih kolega svako malo ima novu devojku Cehinju, pa je najnovija Zuzana, koja je povela svoju drugaricu i njenog decka. Predstavise se: Valenta i Brendon. Arnul i ja smo se samo pogledali na ime Brendon i sapnuli jedno drugom: Brenda, posto smo svojevremeno oboje bili poklonici serije Beverli Hils. Ime Valenta mi nista nije govorilo, ali mi je devojka delovala jako simpaticno i pocele smo da pricamo. Mluvis ceski? Rozumim. Where are you from? Kad ja rekoh: Srbsko, and you?, ona skoci da me grli i vice: Ot Sofia. Tu se divno ispricasmo na bugarskom i srpskom. Pita ona svako malo, jer mnogo brzo prica: Razbiras li me?, mislim se, razbiram te, sestro, samo strikaj, da konacno i ja prozborim rec sa nekim iz nasih krajeva. Narucili smo grcku (tursku) kafu, ona popila i okrenula soljicu, onda i ja. Svi za stolom gledaju u cudu, Brendon skroz zbunjen, sta li je sad to, a Arnul vadi po krunu (ceska novcana jedinica) i stavi nam na prevrnutu solju, tako se radi u Turskoj. Dosli odusevljeni Grci sto rade u kuhinji da nas pozdrave i da pitaju odakle smo, samo sto se nismo svi izljubili u usta s jezikom. Posle smo izasli napolje i grudvali se dok nije dosao taksi. Cesi inace fino voze i postuju propise, ali nekad malo divljaju, to objasnjavaju time da se do skoro vozili trabante, pa sad uzivaju. Taksista se malo zalaufao, a po ulicama sam led, pa smo se na jednom skveru blizu nase kuce onako bas posteno izokretali, srecom ne udarivsi u parkirana kola. On se tu izbedacio i poceo da se izvinjava, jer ovo je pravna drzava i mi mozemo da zovemo policiju ili da ga tuzimo, medjutim, mi smo bili bas veseli i rekli smo: Ne vadi, sto se ne odnosi ni na onu stvar ni na utoku, to na ceskom znaci: Nema veze. Inace sam pocela dosta dobro da govorim ceski i jako sam ponosna na sebe. Ne znam za sta ce mi u zivotu, ali NE VADI.
Do skorog pisanja