O andjelima, zimi, komunikaciji, Niceu, hormonima i ostalom
Evo mene jos uvek ovde. Za ne verovati. Arnul jos uvek nema novi projekat, udarila kriza u gradjevinu, cak i u tu, veliku, visoku i francusku, a kad ga dobije, ode on, a ja ostajem jos mesec – dva u camotinji kao samohrana majka sa decom. Zasada su u igri Katar, drzimo fige, i Turkmenistan, ne radujemo se bas, no, nadamo se da ce biti nesto od toga, inace idemo back to France, gde nam nece biti bas tako dobro.
Moji mali andjeli su super, cak razmisljamo i o mogucnosti pravljenja treceg, sto opet zavisi od civilizacijskog nivoa zemlje u koju cemo se preseliti.
Ja se uglavnom osecam kao da me je pregazio tramvaj, hormoni me razbijaju, placem za svaku sitnicu i sav svoj stres i frustraciju zbog umora i neizvesne buducnosti sam pokusala da resim kao svaka zena: radikalno sam promenila frizuru, zbog cega je najtolerantniji suprug na svetu dobio nervni slom. Imam deset kila viska, a sve se nekako s tim vrtim ukrug, svaki provod sada ukljucuje pice i zdranje. Sto se tice emocija, ne znam da li su to hormoni ili godine, u svakom slucaju, sve me pogadja: i global warming i Haiti i kad moja deca nece da jedu ili spavaju…
Sto me nije ubilo, samo me je ojacalo, rekao je veliki Nice, ali to je bio njegov slucaj, mene sto nije ubilo, samo mi je slomilo srce i svako novo razocarenje u svet i u ljude dodje mi kao nova lomljava istog. Deca su najveca radost i najveca briga, najveca ljubav i najveci strah, sada znam. Volis ih do izbezumljenja, a zivis u stalnom strahu da ce nesto da im se desi. Eto, covek se uci dok je ziv…
Sto se tice komunikacije, nisam vam dugo pisala, nisam imala vremena, a i sve mislim, evo, odoh, pa da pisem malo i o necem drugom… Sto se tice fejs-buka, posto me mnogo prozivaju sto nisam na istom, prvo, ja sam tip osobe, sto me vise na nesto teras, to veci otpor kod mene stvaras, a drugo, mislim da on ubija, a ne pospesuje komunikaciju. Otkad postoji, niko vise nikom ne pise i ne salje slike. Ja nisam retroseksualac, pa da jurim gimnazijske ljubavi, niti mi treba neko koga nisam videla dvadeset godina, niti hocu da prodajem maglu tipa “jao, bas mi je super i tako sam srecna”. Mislim da je suvise licno ako sam ponovo plava ili ponovo trudna ili ponovo udata da bi se to lepilo na nekakav plakat mog zivota u koji svi treba da gledaju.
Sneg pada vec tri meseca, i posle, kazu: zelje se ne ispunjavaju. Toliko sam zelela pravu zimu, toliko sam zelela da setam po vejavici i samo da idem kroz sneg, kroz sneg, kroz sneg… Jedino sto sam tek sad shvatila da mi praski sneg nece vratiti zavejani Sankt Peterburg, kao kad kupis onu kuglu i protreses je i vidis samo parcence sveta koji si voleo i zbog koga si i kupio kuglu. Sanjam ponekad Beograd, onaj koji sam toliko volela i u kome sam, tako davno, bila srecna. Nista se u zivotu ne vraca unazad… Idemo dalje, zivela nova avantura!
Ljubi vas vasa too emotional drugarica
p.s. tu smo izgleda do maja – juna, bar ja i malci, tako da ko voli, nek’ izvoli. Ne garantujem da necete cuvati decu dok ja jurcam da obavim nesto pred put ili da necete pakovati kofere sa mnom, ali ste dobrodosli!