Deco moja, covek se iznenadjuje dok je ziv!
Napisala sam vam da kriziram pred rodjendan, sto je kulminiralo na dan rodjendana kad sam se ceo dan valjala po podu u pidzami i nisam htela da idem na romanticnu veceru. Sreca da bar posle toga odoh kod frizera.
Ali da krenemo od pocetka…
Em sam bila, dakle, u polu-bedaku, em me svi prijatelji nesto ispalise. Nisam htela da slavim rodjendan na veliko, ali sam htela da pravim neke vecere i da odem na neke kafe i neka pica i sve sam fino napravila grupice za vikend, jer su mi se neke drugarice u medjuvremenu posvadjale, pa da ih razdvojim, ali svi mi nesto izvrdase, kao, ‘ajde sledece nedelje. Bilo mi malo krivo, al’ dobro. Maruska mi npr. napise u sredu da ne moze da se nadje sa mnom u nedelju, jer je bolesna, sto mi je bilo sumnjivo, ali nista ja ne kapiram.
Sve je pocelo u petak. Nasi prijatelji Aleksi i Katja, Francuz i Ruskinja, pozovu nas na veceru na neko mesto koje je iznenadjenje. Ja mislim da ne znaju da mi je rodjendan, ali oni stizu s ogromnim buketom i poklonom, sedamo u taksi i izlazimo ispred ruskog restorana! Ah, bilo je kao da smo ponovo u Sankt-Petersburgu : Rusi, ruska klopa, ruska muzika… Cak je i Katja, koja nikad nista ne jede, jela. Doduse, trudna je.
Dalje: ja u subotu nista ne slutim, pitam Arnula sta da obucem, da li neku lepu haljinu ili majicu i farmerke, on kaze ovo drugo, ah, kakva greska, vidim ja da se on tri puta presvlaci, ali i dalje nista ne kapiram. Odemo na veceru, relativno rano, posle on: ‘ajde da svratimo u Radost. Radost je, inace, nase mesto, kafic drze Slovaci iz Amerike, ali tamo rade i izlaze nasi, uglavnom Srbi i Makedonci, ali fakticki cela bivsa Juga, plus gomila ljudi odusevljena atmosferom koja tamo vlada. Ne volim da idem tamo petkom i subotom uvece, mnogo je bucno i zadimljeno, posto je, jel’, «nase» mesto, ali sam bila dobre volje. Malo mi je opet bilo sumnjivo sto je pomenuo da su nas zvali prijatelji koji nikad ne idu tamo, ali opet ja nista ne kapiram.
Pred vratima sam konacno ukapirala i ukopala se. Okrenula sam se i rekla : You did not make a surprise party for me? Svi znaju koliko ja to mrzim. Arnul me gura i vuce: ma neeee. Kafic ima jedan manji deo gde mi obicno sedimo, s manjim stolovima. On me vodi ka vecem delu, s vecim stolovima, koji je kao mali klub. Ja opet stanem i iznervirano kazem: You did not organize something with the balloons? Kad tamo, jao Boze, baloni, trube, pistaljke, konfete, sede svi moji drugari, svi koji su mi napisali da su na putu, bolesni, cak i jedna drugarica koja zivi u Italiji, sve moje drugarice koje ne razgovaraju sede zajedno, moji Srbi, Makedonci, Francuzi i Cesi vicu i pevaju Happy Birthday, masu, trube i piste. Ooo, samo slog sto me nije strefio! Ustvari sam mislila da sam se lepo naruckala u restoranu, otisla kuci da spavam i da to sve sanjam i da cu se probuditi kod kuce da pijem vode.
Nisam pila vodu, nego sampanjac, a Zizi, moja drugarica Makedonka, mi je cak i tortu napravila, tako da je to ustvari idealna forma slavljenja rodjendana za mene! Posle se ispostavilo da su svi znali vec dve nedelje, da im je bilo krivo sto me lazu, ali da su se svi radovali da me iznenade. Posle je Toni, Makedonac, dj, pustao nasu muziku i ceo kafic je igrao i ludovao. Igrale su cak i moje Cehinje i svi u kaficu. Moje Cehinje su mi rekle da su pre toga surprise party videle samo u serijama, ali nikad uzivo i bile su skroz fascinirane.
Eto, deco, nekad nisu lose te americke fore, a najvaznije je u zivotu imati prijatelje. Najboljeg muza na svetu, kako ga odsad zovu moje drugarice, da i ne pominjemo!!!
Volimo vas