Posto smo izasli iz rupe zvane Turkmenistan, popeli smo se na vrh kule u Dohi.
A da se covek moze osecati izgubljeno kao prase u Teheranu, moze uvek i bilo gde.
Elem, zivimo u kuli koja se zove Aamal Tower (Zlatna kula). Mozete je videti na netu, ima bazen na krovu. Ima i gym, recepciju, skolu jezika i kafic, sve u zgradi, posto je ovde tendencija ne izlaziti napolje, ne znam da li je to stvar vrucine ili kulture.
Zivimo na 16. i 17. spratu, imamo dupleks sa milion soba i kupatila. Ovde se soba ne racuna, ako uz nju ne ide kupatilo, a svaki stan ili kuca imaju obavezno jednu sobu viska za sluzavku. Stan izgleda kao bozansko kupatilo, kako ja volim da kazem, jer je ceo u plocicama i mermeru. Ima ogromne prozore i sa svakog prozora se vidi more.
Vreme je uvek lepo, uvek sija sunce i stalno duva vetar. Sad je zima i uvece bude hladno, ali onako za tanku jaknicu ili dzemperic na zakopcavanje. Svi non-stop kaslju i kijaju, jer je razlika izmedju dana i noci po 10 – 15 stepeni.
Ima da se kupi sve i svasta, ali uglavnom prilagodjeno ovdasnjem (ne)ukusu. Da se radi nema bogznasta.
Ja sam posle tri meseca ovde pomalo pocela da se snalazim. Mislim da patim od post-traumatskog sindroma zvanog “ne znam gde sam, ni gde su mi stvari”. Ipak smo dve godine proveli kao ludaci, ali to cu u nekom drugom pismu. Kao i to kako sam ja licno, i to je za opisati.
Deca idu u preslatko francusko – englesko obdaniste i vec pricaju dobro oba jezika plus, naravno, srpski.
Nasli smo neke simpaticne ljude da se druzimo, a i ja sam nasla neke drugarice za ispijanje kafa.
Deca su super, osim sto su stalno bolesna i sto se nekad od jutra do sutra lemaju.
Cicko je napunila 15 godina i prezivela sva preseljenja. Skoro i da se ne pomera, samo spava, ali i dalje je dobra i slatka.
Arnul radi vise nego ikad (ako je uopste moguce raditi vise nego sto je vec radio), ali i to cu u nekom sledecem pismu, sa sve osvrtom na globalnu krizu i na to kako ona utice na nase male proste zivote.
U sledecim pismima cu se truditi da opisem ludilo zvano Turkmenistan, kao i moj zivot medju Francuzima. Jedno je bilo samo 8 meseci, a drugo samo 2 meseca, ali je bilo zivopisno i zestoko.
I eto, to je to za moje prvo pismo.
Nisam jos nacisto da li mi se ovde svidja ili ne, ali i to cu valjda vremenom ukapirati. Dosada sam u zivotu ukapirala pa i previse stvari, sto me ne cini nimalo srecnijom. Samo pametnijom, ha, ha.
Ljubim vas