Kad bih pre zvala mamu leti iz kisnog i prohladnog Praga i pitala kako je u Bg, ovo gore je bio odgovor. Sada smo mi u rerni i to u onoj u kojoj se pece pile. Glavno je da nije prase. Prase je ovde drzavni neprijatelj broj 1.
Bila je zima, a onda je doslo leto tj. prvo je mesecima duvala vetrina i bile su pescane oluje i smrzavali smo se, jer nema grejanja, nocu, a danju smo se kuvali, jer ni u januaru ne mozes na ovom suncu da opstanes ni 5 minuta, a sada je preko 40 danju i preko 30 nocu. Milina. Ovo zemlja nema klimu, nego konstantnu elementarnu nepogodu.
Sada sve radimo obratno od vas: zimi smo se setali, isli u zoo vrt i na igralista, sad izlazimo u 8 ujutro ili u deset uvece i idemo samo na bazen, kad zadje sunce. Na plazi jos uvek nismo bili, odlazak na plazu je ovde avantura…
Deca su cila i vesela, broje, uce slova, crtaju, pricaju sve moguce jezike… Htela sam da jedno tri – cetiri meseca ne idu u obdaniste, da ne bi dobila toplotni udar ili bila konstantno bolesna. Klima je svuda ukljucena na 19, pa su svi stalno bolesni, again. No, ako ne idu u obdaniste, pojesce me, ili cu ja pojesti njih!
Arnul jadan izgleda kao squeezed lemon, a verovatno se tako i oseca. Ja sam i dalje kao da me je pregazio brzi voz, pa se vratio, pa me pregazio jos jednom, pa jos jednom…
To je sve za ovaj put, pisem uskoro.
P.s. nije sve tako strasno, samo sam malo osolila…