Nisam vam dugo pisala, jer sam, prvo, bila u soku zbog uzasnih ubistava u Francuskoj. Danima sam sedela ispred televizora i plakala. Zao mi je svakoga, a najvise jadne decice i stvarno ne znam kuda ide ovaj svet…
Drugo, bili smo tri meseca non-stop bolesni: deca, to je valjda klasika, jer idu u obdaniste, ja sam dobila dva puta virus iz pescane oluje, jer ko zna sta leti u tom pesku, a izmedju dva virusa mi se upalio umnjak, pa sam isla na vadjenje. Slag na torti je bio Arnul koji je dobio ono sto se ovde zove tonsilitis, pa to ne zvuci tako strasno kao kad kazes po naski gnojava angina.
Trece, hiljadu stvari mi se mesa u glavi, smislila sam neka super pisma i super naslove, ali bi mi trebalo sest meseci da to sve poslazem kako treba u glavi, pa bolje da pisem cesce, ali zbrda – zdola.
Slavili smo nas Uskrs na 32 stepena, pa sam se zabrinula za jaja. Nisam na vreme ostavljala lukovinu (uvek zaboravim), pa sam kupila neke netoksicne farbice i flomastere i sama molovala jaja. Kad je bio Arnulov Uskrs nije bilo tako vruce, bilo je recimo 27, pa se cokoladna jaja koja treba da krijes i deca da ih traze nisu istopila. Deca su sve ukapirala, mamin Uskrs i tatin Uskrs, jedino sto ne mogu da izgovore, Vukasin kaze Ukrs, a Dusan Uskas.
Pocele su nenormalne vrucincine, ali je zato pocela i sezona bazena, a cak su poceli da dolaze i turisti, odnosno, ljudi koji dolaze prijateljima u goste, jer ovde nema pravog turizma, pa se ima s kim rec prozboriti. To kad mi deca dopuste, jer kad s nekim pricam ili me neko zove telefonom, oni otimaju telefon ili se deru da ne mogu da cujem ili mi zatvaraju usta ili odu da prave neko sranje.
Muz-puz radi li radi. Ne mozete da verujete koliko se ovde radi, ljudi ustaju u 4, 5 ili 6 ujutro i rade do 9, 10, 11 uvece. Zato ovi ovdasnji nista ne rade, mi kad izlazimo iz bioskopa u pola 12 nocu i zevamo, oni tek kupuju kokice.
Ljudi ima iz celog sveta, uglavnom iz Azije: Filipinci, Indijci, Pakistanci, Sri Lanka, Malezija, Indonezija. Ima jako puno Francuza, dosta Engleza, Novi Zeland, Australija i pomalo iz raznih evropskih zemalja. Indijke su najzivopisnije obucene, sariji, mindjuse u nosu, zveckalica oko noge itd. I, naravno, ima puno Libanaca, Sirijaca (jadni oni ljudi tamo), Egipcana… Ni manje zemlje, ni vise naroda!
Tendencija je da se samo radi, spava i ide u beskonacni soping. Svi vukljaju neke kese, to je glavna zabava. Slabo ima druzenja, nema se kad, mada ja upoznajem sve vise i vise ljudi. Vikend ne postoji, odnosno, ne radi se samo petkom, koji je kao nama nedelja, a subotom, koji je nasa subota, svi manje – vise rade. Ima i kome je svaki dan Badnji dan, ako tako mogu da se izrazim.
Ima bioskopa, nema pozorista. Ima poneki koncert, tri put godisnje. Ima stalno nekih dogadjanja u vezi nafte, glisera i automobila i sta vec ove ovde moze da interesuje (a ne interesuje ih bogznasta), a mi ostali se dosadjujemo. Grad je na moru i svuda vidis more, ali moras da se potrudis da negde sednes pored mora ili da se prosetas pored istog ili da odes na plazu…
Smeta sto retko gde mogu da popijem dobru kafu (ja i moja kafa!), sto nema nigde muzike, a ako je i ima, to su neki hitici ili elevator music, kako je zove Arnul i sto nema parkova i igralista za decu. Ne moze da ima parkova, kada nema drveca. Ima pokoja palma. Igralista ima dva – tri, ali to je stroka neopisana. Reci cu vam samo da je jedno od njih igraliste za decu hotela Sheraton i nista vise necu reci.
Super je sto svi pricaju engleski, sto su ljudi uglavnom ljubazni i nasmejani (najvise Filipinci) i sto se vidi da svi zive lepo, pa niko ni na koga nije ljubomoran i ne zavidi mu. Tasnu (koju sam ja godinama nosila priljubljenu uz sebe, jer znamo gde sam zivela) mogu da nosim otvorenu ili da je, kao na Kipru, ostavim u kaficu, a da odem u kafic pored da se pozdravim s nekim. Niko ne zakljucava ni stan ni kola. Katarci imaju po 4, 6, 8 ili 10 kola, jedan covek ili jedna porodica, i to sve, da kazemo, firmirana kola.
Ja sam jos uvek zbrkana i zbunjena i bela i debela, ali polako se navikavam na novi zivot, bolje spavam (Dusan me budi samo jednom nocu, a ne tri puta kao ranije), manje jedem i crnim na bazenu, pa mozda bidne opet nesto od mene. Lepo mi je rekao moj doktor iz Praga i razni ljudi koji imaju decu s malom razlikom u godinama da necu biti normalna dok mi mladje dete ne bude napunilo 3 godine, ali naravno da ne mozes da poverujes kad ti neko to kaze.
To bi bilo sve za danas, uskoro pisem ponovo i nemojte da mislite da se istupila ostrica mog spisateljskog brijaca, nego ima mnogo zanimljivosti i mnoge mi se misli roje po glavi, a nesto treba ostaviti i za sledeci put.
Imam i nove izraze i izreke. Telo se mozda odmara, ali mozak radi!