Carrefour je lanac francuskih samoposluga, vrlo popularan i u Dohi. Jednom mi je jedna mudra zena rekla da se svakoj zeni koja ima malu decu zivot svodi na samoposlugu i park, a posto parkova ovde nema… Ja samo kuvam i pisem, ‘ce ispadne od mene kuvarica ili spisateljica!
Carrefour na francuskom znaci raskrsce. Kaze se karrrfurrr, vrlo seksi i vrlo kao Pepe l’ tvor. Ja se nekako tako osecam trenutno. Kao da ponovo, po ko zna koji put, treba da resim kojim putem treba da krenem. Sada, da krenemo, posto smo family. Seksi se vise ne osecam…
Ovde mi se cini da prolazim pored svog zivota, opet jedan odlican francuski izraz, bukvalno preveden, ali koji bolje izrazava sta osecam, nego nas izraz “prodje mi zivot”.
Bili smo u Francuskoj dugo ovog leta i ja sada ozbiljno i iskreno zelim da se skrasimo i zivimo tamo. Jeste da je kriza, ali Evropa je Evropa, a Francuska je “la douce France”, bez obzira na to kakve probleme oni sada imaju.
Ne postoji zemlja bez problema, postoje samo zemlje gde zivis kao covek i zemlje gde zivis kao stoka.
Ne mogu da vam opisem kako je ovde, jer ne znam kako da vam objasnim. Evo malo da probam, u nekoliko slicica:
Sad ce da postave kamere da hvataju vozace koji ne daju migavac kad skrecu i koji preticu druge vozace SA DESNE STRANE.
Trzni centar gde se zapalila Nike radnja i pozar presao na obdaniste koji nisu umeli da ga ugase i poginula su deca, vaspitacice i vatrogasci su reootvorili i to su zamandalili nekakvim muralom ISPRED KOGA SE SADA POJEDINCI SLIKAJU.
Temperatura je bila 40 u maju, preko 40 u junu, preko 50 u julu i oko 60 u avgustu. Sad je opet 40. Kad je visoka vlaga, a to je svaki treci dan, SA SVIH OGLEDALA I PROZORA U STANU SE SLIVA VODA.
Uf… da nastavim?
Od 4 najbolje drugarice mi se sa odmora vratile samo dve, jedna odlucila da vise ne zivi ovde, jer ‘oce da poludi, jedna dobila otkaz, a kad dobijes otkaz, onda treba da odes iz zemlje. Hoce da zabrane da u zemlju ulaze zene mladje od 35 koje nisu udate. Vukasinova vaspitacica me pitala zasto je Vukasin tako beo (?!). 5 puta dnevno se zbog molitve prekida televizijski, radio program i ako si negde gde ima muzike, muzika. Nema centra grada, nema ulica, nema trotoara, nema koncerata, nema pozorista, nema nicega… Ljudi te mere po tome koliko kosta tasna koju nosis. Kad se upoznas s nekim pitaju te gde radis ili u mom slucaju gde mi radi muz, na kojoj je poziciji i kolika mu je plata. Ne mozes da se druzis ni sa kim ko radi, odnosno, taj nema vremena da se druzi s tobom, jer radi 10, 12 ili 14 sati. Ima jedan slobodan dan nedeljno. Ili nijedan. Ja rodjenog muza ne vidjam.
Ne znam da li to ide s godinama, ili je moj najnoviji licni trip, ali mi treba da budem okruzena lepotom i treba mi nekakva konstanta u zivotu. Neka lepota: lep grad, lepa kafa, lepa muzika, lep film… Neka konstanta: moji stari prijatelji, neka budu i Arnulovi, ali necu stalno iznova da pricam svoj zivot; drugari za moju decu, a ne ova deristad koja urla bez prestanka i udara i pljuje i majku i oca na javnom mestu.
Videcemo. Projekat se ovde produzio sa jos dve na jos tri godine, a ostale zemlje koje ima Arnulova firma su blagi uzas. Ja gusim jadnog Arnula svaki dan sa svojim novim planom i programom, ali izgleda da se i njemu sve smucilo, sada pocinje recenice sa: Kad budemo ziveli u Francuskoj…
Naravno da nije trenutak da se vratimo. Nikad nije pravi trenutak nizasta u zivotu, cini mi se. A zivot mi je samo jedan.
Eto. Htela sam ovo, kao i sve ostalo, da podelim s vama, dragi moji.
Pozdrav sa raskrsnice