Ovako se zvala davno jedna serija. Znate one u kojima se apsolutno nista ne desava, ali ne mozes da se odlepis od televizora i trcis s posla da stignes na sledecu epizodu ili dremas na kaucu, jer je repriza u 11 uvece, pa da ne propustis. Junaci te serije su tada bili klinci, sada su zvezde, a ja sam posla obrnutim putem.
E, moja Aleksandra, kazem sebi, sama si kriva. Htela si da vidis svet. I videla sam ga. Narocito treci.
Valjda starim. Tako sam umorna. Sve vise se secam ljudi kojih vise nema, stare Jugoslavije i Beograda kakav je nekad bio.
Nekad sam bila prozor u svet, sve sam znala, istoriju, geografiju, gutala knjige, znala tekstove svih pesama i sta se slusa i sta se nosi i sta je moderno i ko je s kim, a sada nemam pojma ni ko sam.
Da li su me sustigle godine, da li me je sustigao zivot, ne znam. Secam se kako mi je baba pricala kako se ne seca sta je radila prethodnog dana, ali da se savrseno seca sta je radila svakog dana kada je imala 20 godina.
Tako sam razocarana u sebe sto sam dopustila da me Arnul prevari i da krenem u Turkmenistan, a onda u Katar. Niko ne treba da zivi u ovakvim zemljama.
Negde sam ostala ista kao sto sam bila, nepopravljivi sanjar i optimista, a u isto vreme realna, pa se i dalje se nadam da ce mi biti bolje.
Samo sam prestala da budem altruista. I filantrop. Postala sam zesci mizantrop. Ljudi su mi odvratni i smaraju me. Volim samo biljke i zivotinje. Secam se kako su pricali za Kostunjavog da prica sa sovama i vevericama, tako mi je to sad blisko.
Da, sigurno starim… Nedostaju mi vremena u kojima su ljudi citali poeziju, a sad gledaju ko je skinuo gace na fejs buku.
Sanjam svaku noc kako putujem, hodam kroz sneg, vidim draga lica i sedim na svom balkonu s pogledom na drvece. I stalno placem. U Turkmenistanu sam plakala svaki dan, a u Kataru placem svaki drugi – treci. I tako vec skoro cetiri godine. Ja, ustvari, otkad sam saznala da treba da idemo u doticni –stan nikad vise posle toga nisam bila normalna. Prvo je trebalo da ga nadjem na karti. Onda su nam rekli da cemo tamo ziveti u getu sa cvecem, nesto kao Visterija Lejn, samo sa zicom okolo. Tad je trebalo da se spakujem, uzmem decu i macku i kazem dragom muzu: sto je mnogo, mnogo je. Nisam. Mea culpa. I od tada sve nekako ide nizbrdo i ja sebe ne prepoznajem. Nikad nisam bila ovako tuzna i razocarana, ni u najtezim trenucima svog zivota.
I falite mi, brate, mnogo. Da sam znala da cu vas vidjati jednom u deset godina, ne bih ni odlazila. Jedna moja drugarica iz Praga sve je sazela u jednu recenicu, kako se ja osecam i kako se ona oseca, napisala mi je: Nedostajes mi svakog dana.
A opet, imala sam toliko srece, da vidim mesta koje niko nije, da nadjem prijatelje u svakom delu zemljine kugle, da govorim toliko jezika koje sam usput naucila…
Samo mi sad treba da se okruzim lepotom. Toliko je odvratnih stvari na ovom svetu, da nam ta lepota knjizevnosti, muzike, prijateljstva, druzenja i putovanja treba da bismo preziveli.
A drvece… nisam ni znala koliko ga volim dok nisam zavrsila u pustinji.
Eto. Valjda dodju neka bolja vremena, pa i ja pocnem bolje da pisem.