Ako računamo da će svako od nas umreti u 80.-oj, u snu, kako bi, izgleda, skoro svi poželeli, ovo je, plus – minus, broj dana koje imamo na raspolaganju u životu. Da je 30 hiljada evra, mnogi bi se više obradovali!
Smatra se da se prvih godinu dana života ne sećamo. Kažu da deca pamte tek od treće godine, mada ja odgovorno tvrdim da se sećam nekih stvari i pre toga. Računa se da ćemo provesti koju od poslednjih godina u magli senilnosti. Ostaje nam, ipak, mnogo dana, nedelja, meseci i godina.
Postavlja se pitanje: kako smo ih proveli? Da li smo bili srećni ili nesrećni? Da li smo se borili za život ili smo ga proveli lagodno? Jesmo li činili dobro sebi i drugima ili smo proživeli u sebičluku i zavisti? Jesmo li radili na sebi da postanemo bolji ljudi ili smo namicali ono što se u grob ne nosi?
30 hiljada svitanja i sumraka. Srećnih i tužnih dana. Običnih dana. Dana za pamćenje i onih za zaboraviti.
Toliko mnogo svega. Smeha i suza. Fantastičnih letovanja, divnih druženja, slavlja. Nesreća i neuspeha. Muka i tugovanja. Toliko malo svega.
30 hiljada noći, provedenih u nečijem zagrljaju ili u blaženoj samoći. U spavanju snom pravednika ili u besanici nerešivih problema.
Kada se ovo stavi na papir i napiše se broj, izgleda kao večnost. A opet, svako će vam reći, na zalasku svog sunca, da je život prošao kao tren.
Neću da brojim koliko sam od te magične cifre već potrošila i koliko mi je kusura ostalo. Danas me ima, a sutra me možda nema, svi znaju slične stihove iz raznih pesama. Zato ovo pismo shvatite samo kao misao u vremenu koja je promakla pored vas, lakokrila ptica setnih očiju. Možda će vas u letu dotaći po obrazu, pa ćete pomisliti na sve ovo što sam napisala, a možda ćete samo mahnuti da je oterate kao neželjenu smetnju.
Živeli mi, dugo i lepo, to nam svima želim.
Živeo život i naših trideset hiljada tisuća dana i noći!