Tako ga zovem, jer je na moru. Gde god da kreneš, vidiš more. A imam i jednog starog druga, drug nekad bio, sad ga zovem pokondireni tikvan. Udavio me pričom kako je kupio stan na moru. Ne zove u goste, ne nudi ključeve. Zaboravio kako smo u bušnim patikama žickali pare za cigare, zaboravio letovanja kod mene… I hvali se on tako deseti put: E, znaš, stan je na moru, ja rekoh: Shvatila sam, nije na njivi. E zato Tulon na moru. Jer nije na njivi.
Kraj je leta, ali leta više kao da kraj nemaju. Kosa mi je kao trobojka nepoznate države, gore sedo, pa smeđe koje izgleda crno, onda boja lešnika koja je prešla u žutu. Prava holiday hair. Nokti na rukama polomljeni od otvaranja kutija za selidbu, noge pune modrica od udaranja u nameštaj kome ne znam mesto dok noću ‘odam po kući. Komarci k’o rode, a nečujni. Klime nigde osim u samiški, dođe mi da izbacim mlečne proizvode i legnem u onaj frižider i tu ostanem do kraja oktobra. Kafa vruća, produženi espreso ne postoji, a za frapedaki ću opet čekati 30 godina da odem u Grčku.
Ali zato more: plavo, čisto i začudo toplo, od globalnog zagrevanja. Dve vrste galebova koji, naravno, na francuskom imaju dva različita imena. Pekare koje mirišu, kolači i torte u poslastičarnicama izgledaju kao u onim emisijama gde se takmiče u kreiranju istih, predivne radnje sa beskorisnim stvarima koje bih baš sve kupila i nigde, nigde, nigde, čak ni u baštama kafića, nema pušenja!
Tulon je kao ružan grad, to je samo zato što su francuski gradovi toliko lepi da ovaj spada u neku drugu ili treću kategoriju. Grad je vrlo lep, ne samo zato što je na moru. U centru je veliki trg sa fontanom i kafićima i širokom ulicom sa drvoredom koja vodi ka železničkoj (izgleda kao muzej) i autobuskoj (skoro je renovirana) stanici. Plači, Beograde.
Ceo grad je nekad bio kasarna, mene malo podseća na Tivat, jer ima Arsenal, koji ovde nije postao hotel. Ako ste gledali fenomenalan film « Kursk », sniman je ovde, u staroj vojnoj bazi. Tu je cela mornarica i gomila brodova i podmornice, kao i turistički brodovi za Korziku i Sardiniju koji su veliki kao soliteri i noću svetle, a danju trube.
Arnul nešto gradi u tom smislu, pssst, ne smem da pričam o tome. Jede svaki dan u oficirskoj kantini, čovek koji nije služio vojsku, ‘ej, kuda te sve život odvede!
A evo mene je odveo ovde… Ovo je treći (ili možda četvrti) put da živim na moru, onda recimo deseti put da se selim, u ne znam već koju zemlju po redu (u ovu dvaput) i 12.-a je tužna godina kako živimo negde gde su leta duga i vrela. Na izmaku sam snaga. Ostaće još malo energije za pisanje, ne brinite! Ja sam, verovatno, osoba zbog koje epistolarna književnost neće izumreti.
Pisano u Tulonu, u pokrajini Var na jugu Francuske, septembra 2022. godine