Obožavam filmove. Delim ih, generalno, na filmove za smejanje, filmove za plakanje i filmove za sva vremena. Znam da za neobične i pomalo otkačene filmove, koje takođe veoma cenim i poštujem, postoji naziv « umetnički film ». Za mene je svaki dobar film – umetnički.
Trenutno sam sama kod kuće (sa mačkom broj 2), tako da mogu u miru da odgledam šta mi padne napamet, što je retka prilika. Deca i muž su na planini, te mogu da uživam i da izaberem ili nešto što je jedan od mojih bivših udvarača zvao « filmovi sa haljinama » (primer filma: Ana Karenjina) ili nešto što se pusti da se peva uz to ili da se uz to plače, znači: ili Mamma mia ili Legends of the fall.
Holivud je u štrajku, a ako će ponovo praviti, samo mnogo lošije, sve Diznije, novu Snežanu patuljaka bez, neka i dalje štrajkuju. Američku A – produkciju odavno ne gledam.
Da se vratimo na naslov. Komedije mrzim, ali postoje filmovi, uglavnom stari, koji mogu uvek da me nasmeju: Neki to vole vruće ili Arsenik i stare čipke. Ima i nekoliko francuskih komedija novijih vremena koje su odlične. Volim crni humor, po mogućstvu češki ili britanski.
Filmovi za plakanje su za mene širok pojam. Kad kažem jednoj od mojih kuma: Film je divan, plakala sam, to, ustvari, za mene znači da je film dobar. Naravno, ima i filmova koji su dobri, a ne teraju na suze, ali nekako to obično ide zajedno. Nekad me uhvati muka i plače mi se i tačno znam koji deo kog filma mogu da pogledam i da isplačem dušu bez nervnog napada pred decom ili pred kasirkom u samiški. Omiljene teme tih filmova su, naravno, nesrećna ljubav, rastavljeni ljubavnici, Drugi svetski rat, može i Prvi.
Ratni filmovi, po mogućstvu ruski, i scena kad svi Rusi razmene dramatičan pogled i jedan od njih kaže : Idut Njemci (Idu Nemci) što otprilike znači: svemu je došao kraj.
I filmovi koji se dešavaju u podmornici, ne znam zašto, su mi omiljeni.
Sci-fi filmovi iliti naučna fantastika, nikad, nažalost, nisu dobri kao knjige po kojima su rađeni, ali ostaju za mene omiljeni deo filmskog stvaralaštva i mislim da njihovo vreme tek dolazi.
Gospodar prstenova, Hobit i Hari Poter, gledala sam ih toliko puta, na toliko jezika, u toliko zemalja, da više i ne pamtim. Sa decom, sa društvom, sa mamom, sa bratom, sa mužem i, naravno, sa mačkama broj 1 i broj 2.
Filmovi o planeti, prirodi, životinjama, biljkama, morima, jezerima, planinama. Naročito ako su snimani u nekom snegu do kolena ili tamo gde sija midnight sun. Uništili smo skoro sve živo, ali ostalo je još toliko lepote na ovom svetu.
U filmove za sva vremena spadaju oni za koje sam sigurna da će svako reći: gledao/la sam sto puta, a ustvari nikad nije, oni što smo ih svi gledali tih sto puta i opet bismo, kao i neki koje smo sasvim slučajno odgledali na nekom bezveznom kanalu u ponoć kad nismo mogli da spavamo.
Najviše volim nesvakidašnje filmove iz dalekih zemalja u koje nikada neću stići. Filmovi su za mene kao joga: tokom 2 sata zaboraviš na sve. I nikad ti nije dosta, ni joge ni filmova.
Godinama nisam mogla da odgovorim na pitanje: Koji ti je omiljeni film ? Sada, kad me neko to pita, kao iz topa odgovorim: hong-konški film « In the mood for love ». Ljudi nikad čuli, uglavnom. To je film u kome se apsolutno ništa ne dešava, a savršen je. Glumci pričaju kineski, ide neka kao klasična muzika (originalne kompozicije), jake su boje i polu-tužna je priča. Nije za smejanje, nije za plakanje, ali jeste za sva vremena… Pogledajte, možda vam se dopadne.
Odoh da odgledam nešto dobro!