Ne znam da li se mnogo vas seća tih majica koje su obeležile jedno ili nekoliko leta krajem 70.-ih u Jugoslaviji… Što bi rekla moja deca, bilo je to u prehistoriji (kombinacija reči “préhistoire” na francuskom i “praistorija” na srpskom, uz uvek primetnu dozu humora).
70.-ih godina nismo imali mnogo, a imali smo sve. Bilo je i nekih koji nisu imali ništa, što će se videti dalje kroz priču.
Majice su bile bele, dosta kvalitetne (tad nije bilo bofla “made in prc”) i na svakoj je bila nacrtana, odnosno, nalepljena velika voćka koja je, kako je slogan i poručivao, mirisala kad je grebeš. Ne znam gde su pravljene, priča je bila da su iz Slovenije (tada se za sve što je bilo dobro, a da nije bilo iz Italije, podrazumevalo da je iz naše severne republike).
Jagoda, limun, grožđe. Za ova tri voća sam sigurna, a mislim da su bili još i ananas, jabuka, breskva i banana. Bile su gotivne te majice i mirisale su super. Mama i tetka su otišle i kupile majice za sve, mislim da se čak čekao red za njih kad su se pojavile… Ja sam dobila jagodu, jer je samo to bilo u mojoj veličini (mogućnost izbora garderobe nije bio jača strana SFRJ), a htela sam grožđe, koje je najbolje mirisalo, ili limun, koji je bio najlepši, sav žut i nasmejan. Voće je, naime, imalo oči, a ako se ne varam, i ruke i noge. Brat od tetke je dobio istu majicu kao i ja, tako su nam uvek kupovali, kao da smo blizanci, a nismo istog pola i razlika između nas je 3 i po godine. Moj brat je bio beba i nije dobio majicu, jer ih za bebe nije bilo. Tata je demonstrativno odbio da to nosi. Teča je bio najviši i dobio je limun, pa smo svi skakali po njemu i grebali veliki limun. Mama i tetka su bile srećnice koje su nosile grožđe. Babu nismo ni pitali, ona je bila prava dama koja to ne bi nosila, a deka, koji je meni, ustvari, bio pradeda, je izjavio da to nije za njega. I tako smo uparađeni u te majice jednog leta krenuli put – Praga. Verni čitaoci koji prate moje pustolovine znaju da su mi se, mnogo godina kasnije, u istom gradu rodila deca. Kako ja volim da kažem, postoje gradovi koji su ti sudbina.
Tata je, u srećno i nesrećno doba komunizma i socijalizma, radio 4 godine u Češkoj. Išli smo svakog leta tamo na po dve ili tri nedelje, čak i mesec dana, nekad i zimi, za raspust, vodili rodbinu i prijatelje, a nekad je mama sama putovala kod tate na „romantični vikend“ (nepoznat pojam u to vreme). Zemlja se tada još uvek zvala Čehoslovačka i izgledala je veoma tužno. Sve je bilo sivo, stalno je padala kiša, nije bilo ničeg da se kupi, a ni ničeg da se jede. Tata bi nam leti iznajmio veliki stan od nekog od čeških kolega, oni su to rado radili, jer bi za te pare kampovali u – Jugoslaviji. Kupovali smo hranu u posebnim radnjama za strance, ponekad bismo otišli u češku samoposlugu ili poslastičarnicu, izbor je bio zaista ograničen, restorana baš nešto i nije bilo. Igračke za decu su, pak, bile divne, a mogle su tada još uvek da se kupe posteljine i stolnjaci od damasta (radost za mamu i tetku), koji su posle netragom nestali.
I imam sliku pred očima, u boji: Staromestske namesti, glavni trg u Pragu, pust. Sad tamo ne možeš ni da prigviriš od turista. Ja, sa tom jagodom i dugom teksas suknjom, koja je takođe bila a must, u espadrilama na vezivanje oko noge iz Trsta, razvlačim se sa bratom od tetke. Mali brat u kolicima od crvenog skaja sa ogromnim točkovima, sada bi bila statement komad u nekom kafeu. Mama i tetka, vitke i nasmejane, s kesama punim suvenira. Tata, građevinac, koji razgleda fasade i deka koji namešta kravatu, gospodin u svim prilikama. Teča nas slika, crno – bele fotografije, umetničke, sam ih je razvijao, imao je mračnu komoru u kući, to je tada takođe bilo veoma in. Onda tata menja teču, da bude i teča na slici, sa sve tim limunom na majici. Sećam se da su nas Česi gledali u čudu, tada je u Pragu bilo vrlo malo stranaca. Valjda i što se deremo, oni su jako tihi, a tada su delovali i uplašeno. I na kraju, kako smo obučeni, verovatno smo im izgledali kao sa druge planete.
Otišli smo posle da kupimo češke sendviče zvane hlebičky. Na koso sečeni široki baget se stavljaju razne đakonije kao što su praška šunka, ruska salata, kuvana jaja, rendani sir, krastavčići itd. Takvi sendviči su tada i kod nas bili hit, nijedan rođendan ni Nova godina se nisu mogli zamisliti bez njih, a u Pragu su sveži, ukusni i veoma popularni i danas. Tada nisam znala da ću 30 godina kasnije živeti u tom gradu i sve slaviti sa tim sendvičima… Kupili smo ih punu kutiju, a pored nas je stajala Čehinja sa dvoje dece i kupila je 2 sendviča za njih troje. Gledali su oni nas, gledali smo mi njih. Onda je mama rekla: Da im damo jedan naš sendvič ili da im kupimo još jedan?, tata je rekao: Nemoj, ne bi uzeli.
Sada su oni Češka i dobro im je. Mi više nismo Jugoslavija i nije nam dobro. Prag je i dalje zlatni Prag.
Godinama sam tražila tu fotografiju. Više volim da kažem fotografija, nego slika. Sliku je neko slikao, svaka mu čast, ali „fotos grafein“ znači bukvalno: zapisati svetlost. To i jeste bila slika naše svetlosti. Pitala sam mamu gde je, pitala sam čak i tetku s kojom ne pričam godinama, sve sam ispreturala i shvatila sam: nema je. Nema te slike, tog zapisa sjaja, zalaska sunca na praznom trgu davnog, prohladnog leta kad si još mogao majicu da nosiš, a bogami se uveče i jaknica oblačila… Nikad je nije ni bilo, tu sliku je naslikalo moje sećanje.
Deka je umro u dubokoj starosti i nije video kako smo neslavno propali, blago njemu.
Teča je umro mlad, relativno.
Tata je umro lud, skoro pa skroz.
Mama i tetka ne razgovaraju više od četvrt veka zbog babinog stana.
Brat od tetke sa mnom nije razgovarao 20 godina, jer mu je tako rekla mama.
Brat i ja, šta reći, rodbina se ne bira…
Retke su te lepe uspomene na vremena kada smo bili srećna porodica koja je imala normalan život i živela u zemlji koja nekad beše. I cherish them…