Godinu i nešto u gradu koji se zove Tulon… Čudnovato je ovo mesto. Vojno, ratno, a opet mirno. Nije mali grad, a opet svuda stigneš peške ili gradskim prevozom koji je odličan. Tulon ima jako loš imidž, jer je u prošlosti bio opasan grad, a i blizu je Marseja, ali opet, neko bi rekao i da je blizu Sen Tropea i Azurne obale. Kako vam drago.
Ovde, naravno, nema kokoški. U pitanju su galebovi, one dve vrste o kojima sam vam pisala. Oni su nam kao domaće životinje, svuda ih ima i krešte po vasceli dan i noć, uopšte ne znam da li i kada te ptice spavaju.
Romantika čista, ba. More, palme, krila galebova, bela jedra u daljini, izađe i koja podmornica nekad na površinu. No, nije sve tako sjajno.
Kad čovek prođe silne zemlje i izmenja onolike gradove, pomislilo bi se da će postati izuzetno otvoren za nova iskustva, ali mi smo samo postali izuzetno zahtevni po pitanju onoga šta nam se sviđa ili ne sviđa. Za nas ovo i nije nešto novo, živeli smo godinama samo 90 km odavde, tako da nam je malo tužnjikavo kad pomislimo na sva ona mesta po svetu koja još nismo videli.
Odradili smo s decom za sve ove godine jezera i mora, brda i planine, šume i reke, tvrđave i muzeje, zabavne parkove, nacionalne parkove, sneg i led, pustinju žarku turkmensku i katarsku, ne znam gde sve nismo stigli i… Umorili smo se.
Počela sam da delim geografska odredišta samo po subjektivnom osećaju: negde mi je dobro, a negde mi je loše, negde se osećam prijatno, a negde bezveze. Može grad biti fenomenalan, a da se u njemu osećaš zauvek kao totalni stranac, a može da bude neka zabit štrokava, a tebi je kao da si se tu rodio i odrastao.
Za mene je možda najtužnije od svega što se više nigde ne osećam kao kod kuće. Moja zemlja je bila samo Jugoslavija, a ovaj Beograd sada ne priznajem za svoj. Što mi, s druge strane, daje neverovatnu mogućnost izbora šta ću nazvati svojim u životu.
Te su tako sada tulonske kokoške moje, jer sam ovde. Gde ću biti sledeće godine u ovo vreme, ko to zna, možda na istom mestu, a možda na nekom drugom kontinentu…
Volela bih da se skrasimo negde, stigle su me godine, ali mog muža još nisu, tj. on ih ne priznaje, a i ne znam gde bismo se mi to skrasili. Mnogo smo prošli, videli i doživeli, a ono što bismo proglasili za najlepše i najbolje je potpuno suprotno za mene i njega. Deca će uskoro otići i živeti svoje živote, a mačoru je svejedno, njemu je svugde super. Juri te galebove kao lud i pokušava da ih uhvati, naravno, bezuspešno. Te ptice su dosta velike i mislim da se nikako ne plaše mačaka, niti bih ja ikad dopustila neki zločin tog tipa. Zbog skakanja na sve što proleti, a proleće svašta, morali smo da stavimo specijalnu zaštitnu mrežu na balkon i prozore, a o njoj, kao i o novim doživljajima sa juga Francuske, više u sledećem pismu…