Sunce koje pada pod kosim uglom, u jesen, na fasade starih zgrada. Gusta hladovina ulica pod krošnjama starog drveća u avgustu, Beograd.
Zvuk potpetica na kocki praških ulica. Šuštanje lišća pod dubokim cipelama, kestenje koje opada, galebovi nad rekom, opet Prag.
Šetnja po prvom snegu koji škripi, u Petrogradu, dok obrazi bride od hladnoće, a oči su pune lepote. Neva, palate i plava svetlost dalekog severa.
Sto puta prelaziti preko onih mostova, a da ti ne dosadi, dole teče tamni, tmasti, tajanstveni Dunav i onda staneš na sredinu mosta i pogledaš, levo je lepo, a desno je još lepše, pa se okreneš i opet je levo lepa i desno je još lepša, ta Budimpešta.
Rim, fontane i trgovi i brežuljci i iskopine i kuda god da pogledaš pred očima ti prolaze vekovi. Jezik je melodija koja bruji u ušima, a sladoled, kafa i cipele, šta reći, osim najbolji. Trastevere, sav odrljan, slepe uličice i stepenice i prolazi i stare fiće i restorančići, najdraži deo večnog grada.
Stokholm na vodi, zavejani Helsinki, starinska, a opet tako moderna Moskva. Raskošni Madrid, otmeni Beč, nacifrani Krakov. Toliko lepi, a malo poznati, Drezden, Sijena, Evora i Briž.
Gradovi koje znam tako dobro da bih po njima mogla da šetam vezanih očiju i gde imam svoje kafiće, restorane, radnje i divne uspomene. Istanbul i Solun. I oni koji su predivni, ali u kojima se uvek osećam izgubljeno, jer su jednostavno preveliki ili preskupi ili i jedno i drugo. Pariz i London.
Skrivena su mesta još uvek nepoznatih gradova koja me čekaju da ih otkrijem.
Želim na putovanja vozom kao nekad, danima i noćima, uz smeh i uvek je neko poneo ili pečeno pile ili gitaru ili i jedno i drugo, pa se jede i svira prstima i svi pevuše ili pevaju.
Ta dugo sanjana polarna svetlost, za koju nisam uopšte sigurna da ću uspeti da je vidim, i na kraju svih hodočašća, zašto i to da ne, stići u one senke Novog groblja, gde spavaju oni koje sam volela.
Svaki korak je početak putovanja, i svako putovanje ima kraj, koji je samo novi početak.