Kada smo pre skoro dve godine katapultirani iz Beograda (trebalo je da ostanemo možda još godinu dana) u Tulon (koji do tada niko nije pominjao, nego je bila priča o Otavi i o Ouklendu), malo je reći da nas je obuzeo bezumni očaj, predivan pleonazam koji sam našla čitajući jednu staru knjigu. Sad smo se već navikli.
Obično se selimo tako što ja tamo negde, gde smo duže ili kraće živeli, ostanem još neko vreme sama ili sa decom (što se kretalo u rasponu od dve nedelje do celih 7 meseci, zavisno od zemlje i okolnosti), a za to vreme se mužić – pužić navikava na novu sredinu i traži gajbu. U tulonskom slučaju smo se preselili svi zajedno (nevoljno), a pre toga smo imali čitavih deset dana da nađemo stan (na netu), te smo se tako našli u pola noći, u nepoznatom gradu, u stanu na 4.-om spratu, koji je ceo u prozorima i balkonima. Nesmetan tranzit komaraca i mogućnost pretvaranja mačke u pljeskavicu na trotoaru. Kuku i lele.
Te tako hajde brzo da se stavi mreža za nepadanje mačaka sa prozora, terasa i balkona. Dok smo je naručili, pa dok su došli da je postave, živeli smo kao zatvorenici.
Pisala sam vam već o dve vrste galebova, a tu su i golubovi, takođe dve vrste, pa svrake, gugutke, laste, vrapci i ostalo. Mačor se zafura kao tigar i skoči na tu mrežu i onda visi na njoj kao ukras za jelku. Ludilo.
Osim ptica, ovde živi i mnoštvo buba. Sreća živa, inače bi se sve svelo na beton i automobile, ako ne računamo pesak i pokoju palmu… Mačak bi ih, da može, sve uhvatio, i verovatno pojeo, užas. Mravi, mušice, muve, pčele, ose, bumbari, stršljeni, skakavci i buba nad bubama, simbol Provanse, cikada iliti mediteranski cvrčak. Što je više vruće leti, to ona više radi cike – cike – cike (tako zvuči). Turisti oduševljeni, a ja ‘oću da poludim. Na francuskom se kaže da cikada peva u čast suncu, a ustvari se buba udvara drugoj bubi!
Pljeskavica ovde nema, ali nisam nikad bila od onih koji crkavaju za našom hranom i vukljaju odande nekakve tegle i kantice. Iskreno, dešavalo mi se da nosim svašta, jer sam ili dobila na poklon ili sam ja nosila nekom na poklon, pa sam tako putovala sa vakumiranom glavicom kiselog kupusa (izuzetno praktično), domaćim vanilicama (kartonska kutija na kolenima), zamrznutim sarmama (u čuvenoj praznoj ambalaži od sladoleda), kesten-pireom od skoro kilo (originalno pakovanje), kao i raznim vrstama sira (veoma nezgodno u slučaju presedanja ili kašnjenja aviona). Ono što mi najviše fali je naš jogurt (nema ga na svijet), zelje (nisam ga našla ni u jednoj zemlji) i maline koje se ne prodaju na grame ili zamrznute ili u nekoj čašici od 9 malina (izbrojala sam ih!) koja košta kol’ko hoćeš. Ali ne možeš sve da imaš…
Vreme brzo prolazi. Zime kao da nije ni bilo, proleće je ovde samo uvod u leto, a leto traje skoro šest meseci… Jao, jao i jao.
Šaljem vam topao pozdrav iz zemlje raspevanih cvrčaka