Kada sam saznala da se vraćam u grad iz kog aktivno bežim po svetu od svoje 20.-e, nije mi bilo svejedno. Moj rodni grad. U nerodnoj zemlji. Nema više Jugoslavije…
Menjale su se zemlje ovde, a i ja samo tamo negde promenila desetak. Ali ništa te tuđe ne zaboli kao što te boli tvoje.
Beograd je za mene bio klopka i krletka, a u isto vreme grad mog srećnog detinjstva provedenog u socijalizmu i mladosti u ludim osamdesetim. Bio je i najružniji i najlepši grad u isto vreme. Bio je moj. Svakom od nas treba taj osećaj pripadnosti, iako u isto vreme sanjamo da budemo građani sveta…
Onda su došle devedesete i razdor i raskol i razvod i rat, strašne reči na R. Razaranje i rasturanje, rasipanje i rasejavanje. Privatno i državno. Pa sam se i ja razlila, u suze prvo, a onda sam razumom rasla i – pobegla. Bekstvo nije na R. Na M je. Mora da se beži.
I sada opet, ja i Beograd, Beograd i ja. Bili smo bliski, a sada smo toliko daleki.
Dolazila sam retko i na kratko. Kad me uhvati neizdrž. Kad se uželim drugara. Kad treba da se sređuju neki papiri (uh, uvek ti papiri).
U međuvremenu je prošlo mnogo godina. Ništa ne prepoznajem. Ovde sam skoro tri godine, a i dalje ne mogu da se snađem.
Prvog leta, kad sam stigla, obuzeo me je veliki entuzijazam i rekla sam sebi: Ma, biće super! Sada ne znam više ni šta da mislim, a ni šta da napišem.
I nije to zbog dve i po godine korone. Korona je samo izgovor za glupost.
Prvi utisak grada mi je bio strašan: kao da je ponovo bombardovan. Ili su ga, posle dugih godina okupacije, upravo napustili nacisti. Ili su preko njega, u Velikoj seobi naroda, prešla neka strašna plemena.
Posečeno drveće. Đubre svuda. Odrane fasade. Napuštene kuce i zgažene mace. Haos u saobraćaju. Raskopani trgovi. Promenjena imena ulica. Zagađen vazduh. Ceo Beograd – parking raspadnutih automobila. Moderne skalamerije od zgrada. Ruglo od Beograda na vodi. Nesretne ptice u frasu od vatrometa koji je svako veče. A nema razloga ni za radovanje, ni za slavlje…
Nije me to dotuklo, nego ljudi. Ljudi su postali strašni, a bili su najveće blago ovog grada. Bili smo svet, čak i u onim strašnim vremenima.
Sada ovde, ili bar tako izgleda, živi neki polusvet. Nafrakane ženturače obučene kao seksualne radnice, zadrigli muškarci koji se deru u telefone, nevaspitana deca koja vrište. Priča o parama i kuknjava na život. Odmeravanje i ogovaranje. Zavist i zloba. Neuroze i psihoze. Pucanje po svim šavovima.
Ostao je i poneko normalan u svom ovom ludilu. Imam još uvek prijatelje koje više interesuju Fest, knjige i odlazak u pozorište od akumulacije nekretnina i šopinga u tržnom centru. Retki su postali, broj im staje na prste jedne ruke.
Ima ovde i dalje mnogo nasmejanih i duhovitih, vedrih, načitanih i obrazovanih, poštenih i skromnih, vrednih, širokogrudih i širokoumnih, dobrih, blagonaklonih, lepo vaspitanih i ljubaznih ljudi. Mora da im je jako teško…
Mogla bih sada na navedem rečenice stare kao vek: Došli su divlji i isterali pitome ili Svako vreme ima svoje breme i slično, ali ne mogu. Tužno mi je.
Mislila sam da se to nikada neće desiti, da će ovaj grad preživeti, da će opstati taj njegov nadaleko čuveni duh. Ništa nije zauvek, izgleda, a duhovi, u svakom slučaju, ne postoje…
Leta Gospodnjeg 2022. – og, pred još jedan odlazak