Sedeli smo na nekom od beogradskih splavova, nije važno kom, svi su isti. Gledali reku kako teče, u jednu nedelju popodne. Kraj leta, svi veseli, pocrneli, pričaju se neke opuštene priče, uz drugi nes po redu. Moja žena drži slovo, kao uvek. Gledam je: savršena plavuša, isfenirana, našminkana, puna sebe. Lupka po čaši manikiranim noktima. Priča se o gajbama, kolima, egzotičnim letovanjima. Uspeli smo u životu, a bore se slažu po licu. Pitam se šta ja radim tu, ali hteo sam sve to. I više. A reka teče…
Pogled mi luta. Plutaju u plićaku vitki zeleni kraci žalosne vrbe na kojima lišće polako žuti i opada, tu je i pokoja zalutala velika grana, tamna i sjajna, doputovala rekom možda izdaleka. Sve to ljuljuškaju talasi i imam neki neobjašnjiv osećaj da sam to već toliko puta video. Ne čujem više svoju ženu koja i dalje priča i sve to o čemu se priča, pokušavam da se setim odakle znam nešto što sam davno zaboravio. Reka, vrba, lišće, granje… zeleno… žuto… zlatno… smedje… Njene oči. Njena kosa. Nas dvoje.
Voleo sam je, volela me je. Bili smo mladi i lepi i svet je bio naš. Ništa drugo nemam da kažem. Nismo imali bogznašta, a sada mislim da smo imali sve. Studenti, držali se za ruke, šetali pored ove iste reke.
Završili fakultete, našli posao. Hteli da živimo zajedno, u ona teška vremena. Ja sam odjednom hteo mnogo, sve, a ona je htela samo da bude sa mnom, da kupimo kuče, da pravimo bebu. Našao sam posao u jakoj firmi, mobilni, kola, putovanja, žene su mi se bacale oko vrata, sve mi je to brzo udarilo u glavu. Više mi ona nije bila dovoljna, ta divna žena, te zelene oči što gledaju samo u mene, ta zlatno-smedja duga kosa na jastuku…
Ostavio sam je. Ispao skot. Otišao bez reči, bez objašnjenja, našao odmah drugu, uselio se kod nje, pa treću… petu… sedmu. Pare, uspeh, priznanja. I na kraju moja žena, uspešna i puna kao brod. Hladna kao led. Za nju sam trofej, a ne čovek njenog života.
Sreo sam svoju staru ljubav mnogo godina kasnije, onda kada sam već dugo žalio za njom. Čuo sam od prijatelja da me nikad nije prebolela, da mi nikad nije oprostila, da je godinama bila sama. Sreo sam je na najbanalnijem mestu na svetu: u Knez Mihajlovoj. Prepoznao sam nešto u hodu i krenuo za njom. Ista kosa, samo kraća. Okrenula se, kao da je osetila da je pratim. Samo u deliću sekunde sam video da me je prepoznala, i mene su godine načele, a onda je pogledala kroz mene kao da me ne vidi, kao da ne postojim. Okrenula se, krenula napred brže, podigla ramena u hodu, pa ih spustila, kao da neki teret otresa sa njih… Nestala u gužvi.
Nisam krenuo za njom. Šta da joj kazem? Da nikad nije trebalo da odem? Da je još uvek volim? Kasno je za to…
Gledam svoju ženu i svoje društvo, gledam Beograd. Dobro je, sve je ok, nemam na šta da se žalim. U našim godinama život se ne počinje ispočetka. Samo me ponekad, kao danas, stignu uspomene, setim se onih godina kada nisam ni znao koliko sam bio srećan, pramenova njene kose, svetla njenih očiju i pitam se da li bi sve bilo lepše i bolje da je ona sada pored mene.
Zeleno… žuto… zlatno… smedje… Reka naših života teče.
Čula, pa zapisala, u septembru 2010.-e