U Tulonu, na balkonu

Evo me u znoju lica svoga, a i tela. Nema ko se ovog leta nije kupao u znoju, a poneko i u moru. Ili bazenu. Ili kadi. Ili u lavoru, nekad se govorilo…

Sećam se svih onih izraza koje smo nekad koristili: od svetog Ilije, sunce sve milije, pa: daleko je sunce kao i: ko se sunca krije, bolje da ga… Eh, bilo je to pre nego što se svet zapalio.

Piše mi jedna draga drugarica (imam i one koje mi više nisu drage), da joj dođe da pobegne u Sibir, a ja joj napisah: zar ne znaš, draga, da nam Sibir gori? I Kanada. I Kalifornija. I Pantanal, najveće vodeno stanište sveta. Gori otac i majka planete, a mi se češljamo…

Ja nemam baš šta da češljam, muž me šiša kratko. Nisam dve godine otišla kod frizera, ovde je to, kao i sve ostalo, vrlo komplikovana procedura. Pustila sam bila sedu kosu, pa su me deca zamolila da se ponovo farbam.  Šta reći…

Nekako je život postao baš bezveze i to traje li traje. Otkad su shvatili da je super da nas pozatvaraju i svakodnevno plaše da ćemo umreti od korone, tako su i nastavili. Posle rat. Pa nećete imati struje. Pa nećete imati hrane. A sad malo mozak na otavu (ili ostavu, što bi rekla jedna moja opet drugarica) zbog Olimpijskih igara, pa posle daj nanovo nešto čega se bojite. Da mnogo ne talasate…

Što se ovog ovde tiče, not my cup of tea, nor coffee. Ovo je govorio jedan moj divan prijatelj, sada je na boljem mestu. Mediteran, važi, to smo nekad zvali Sredozemno more. Na balkonu imam 4 «mediteranske biljke», nijedna nije ni sa ovog kontinenta. Izvikana mesta za overtourism, histerična deca i još gori im roditelji, cene u nebesima, uka i buka ceo dan i noć. Toplotni talas, again, pada se masovno u nesvest, po ceo dan jure kola hitne pomoći. Policija rasteruje sa plaža od 11 do 4, najljubaznije što može, narod bez mozga. Ko preživi, pisaće…

Za to vreme Beograd raskopavaju, sakate, betoniraju. Tamna reka teče ka onome što je ostalo od nas. Čuvajte se da vas ne proguta. Da sam tamo, bila bih na ulici, znate me…

No, tešim se. Biće bolje. Hiljadu problema ima u životu, ali i hiljadu smehova i radosti…

Prolaze moji vreli dani ovde, in tourist hell. Preko puta Afrike smo, vazduh titra od jare, a ja sanjam Čukotku i Kamčatku, Bergen i Kirkenes, Aleutska i Kurilska ostrva…

I, naravno, da jednom, konačno, sednem u taj voz, Moskva – Vladivostok,  da danima putujem kroz nepregledne šume… Dok još uvek ima tog Sibira.