Oliver, Đorđe i Zdravko

Oliver je bio u početku sitan i smešan, sa onim svojim ogromnim naočarima koje su se u naše vreme zvale socijalke, a sad se zovu vintidž, u nekoj majici i zvoncarama. U ta davna vremena gledali su se festivali, pevao je neke polu-smešne pesmice na dalmatinskom narečju koje nam je bilo simpatično, jer nas je podsećalo na more i letovanje. Ća će mi Kopakabana i neka Nadalina s onim Jovom što se glupirao. Onda je detinjstvo prešlo u mladost, pa zašlo u tridesete, a pesme postale ozbiljne i to i ostale. Dišperadun, Nokturno, Poeta, Cesarica i njegov najbolji album:  Vrime. Nije nikad ponovo došao da peva kod nas, onda kad smo se podelili na naše i njine, ali je jedna od mojih najlepših uspomena, iz vremena kad smo svi mi još bili mi, proslava 29.-og novembra u Primoštenu, hotel neko ludilo za to vreme, ne mogu da mu se setim imena, imao je u to vreme pasarelu koja ide kroz borovinu, mama me pustila da ostanem, a ostalu decu su uglavnom oterali na spavanje, kelneri pogasili svetla i izneli na kolicima ogromne flambirane sladoled-torte, a onda, između stolova, on sa mikrofonom. Imao je, realno, slab i promukao glas, ali nešto je u njegovom pevanju udaralo direktno u osećanja, podvlačilo se pod kožu i izazivalo žmarce. Sad kad ga više nema, nije više ni važno da li je došao ili nije, za mene nikad nije ni odlazio. Najomiljenija pesma, teško mi je da se odlučim, ali možda ona koja se u nekom trenutku mog života mnogo pevala: Našoj ljubavi je kraj.

Dorđa sam slušala kao dete, pa kao omladinka, Računajte na nas, mnogi mu to zameraju, ali ja sam bila Titov pionir i sve što ide redom, pa mu to ne zameram. Jedno vreme sam ga zanemarila, nisam volela da je mnogo tužno, a nisam volela ni one njegove šaljive pesme. Nikad nisam otišla na neki od njegovih koncerata, nije mi baš prijao taj humoristički deo njegovog stvaralaštva. Zavolela sam kasnije one tihe pesme predivnih tekstova: Naposletku, Poslednja nevesta, Portret mog života… Otpevao je usred rata, pesmu za sve srušene gradove, Čoveka sa mesecom u očima u Sava Centru, pratile su ga devojke iz hora Kolegium Muzikum sa svećama u rukama. Najbolji album: Devedesete. Kada je umro, nisam znala kojom pesmom da ga otpratim, pustila sam Galiciju, mada mi je realno najomiljenija pesma Noć kad sam preplivao Dunav. Mislim da bi njegove stihove đaci trebalo da uče u školama. Videla sam ga jednom iz blizine, na Festu, u opet Sava centru, delovao je veoma simpatično.

Zdravko iliti Čola nam je još uvek tu i želim mu da peva, kao Aznavur, do svoje 90.-e. Sećam se beogradskog grafita: Bog na nebu, Čola na zemlji i kako je pevao na sletu Druže Tito, mi ti se kunemo i pevao je s njim ceo stadion, kao što smo na njegovim koncertima svi jedan glas, a njegov najlepši od svih. Pa kad je imao Lokice i ona svetleća odela, sve smo išle kod frizera da nas tako šiša, pa onda ona duga kosa i sve žene u njega zaljubljene, pa da li je gej ili nije, pa što se ne ženi… Čovek je vazda bio senzacija, a jednom sam okretala s prijateljima krug oko Ade i on prolazi u laganom džogingu i, pošto sam čula da se on javi svakom ko se njemu javi, rekla sam: Ćao, a on meni : O, ćao, kao da se znamo sto godina. Društvo oko mene u nesvest: Odakle znaš Zdravka Čolića ? Najlepše pesme od starih: Zvao sam je Emili i Pjevam danju, pjevam noću, a od novih: Noć mi te duguje i Pamuk. Znam svaku njegovu pesmu napamet, a i moj muž Francuz ih zna. Njegovi koncerti su ogromni i spektakularni, ali imala sam sreću da budem na njegovom koncertu u Pragu, 2010.-e:  mala sala za takvu zvezdu, ali unutra cela Juga plus Česi koji znaju našu muziku i Zdravko u prirodnoj veličini!