Prvi junak mog života bio je moj deka. Bio mi je, ustvari, pradeda, ali svi smo ga zvali deka, čak i njegovo posvojče, moja baka. Deka je bio legenda: švajcarski đak, hirurg-operator, prešao Albaniju, naučio grčki na Krfu, govorio još par jezika i svirao violinu. Bio je iz predivnog sela Donja Rača i kad tamo odemo, njegov brat, koji je ostao na imanju, kaže: ‘Ajmo sad svi pod oraj, da posedamo i slušamo, Sanda će da svira ćemane. Da, zvao se Aleksandar i ja se zovem po njemu. Imala sam sreće da sa njim provedem 17 zlatnih godina.
Drugi junak mog života je bio moj tata. Svakoj ćerki je tata junak. Nije mi, za razliku od mame, ništa branio, dolazio po nas u po noći u neke bestragije da nas pokupi posle žurki, a umeo i da umesi hleb. Bio je građevinac, pa zato mogu da razumem ludački posao mog muža. Svakih par godina je radio u inostranstvu, bila su to sretna jugoslovenska vremena, dođe s punom torbom poklona i da mi neke pare i ja onda pitam pošto Beograd. Kad nije bio u inostranstvu, bilo je manje para, a više muzike, moji roditelji su bili mladi i silno se provađali kad sam bila mala. Posle je dobio ranu demenciju koja je prešla u kasnu demenciju, namučio se on, a i mi.
Naravno, tu su bili Miki, Šilja, Paja, Raja, Gaja i Vlaja. Svi smo imali te igračke u detinjstvu. Sve su bile gumene i velike, osim ove trojice pačića. Bio je tu i veliki gumeni Bambi, često veći od deteta koje ga nosi svuda, pa i u šetnju po Lipovačkoj šumi. Gde je jednom lanetu i mesto.
Junaci Diznijevih filmova, onih koji se sada zovu klasici: Pepeljuga, Snežana, Uspavana lepotica, Pokahontas, Mala sirena, Mogli, Bagira i Šir-kan…
Junaci starih crtanih filmova: Draguljče, Vitez Koja, Cica maca i ptičica, Tom i Džeri, Kojot i ptica trkačica i sada zabranjeni Pepe l’ tvor.
Junaci stripova. Prvo Fantom i Mandrak, pa Modesti Blejz i Aster Blistok. Čekala se željno sreda kad je izlazila Stripoteka i petak da se vidi koji je strip izašao u sredini Zabavnika.
Rajner Verner Fazbinder i serija Berlin, Aleksander plac i ona dva nestvarno dobra filma sa Hanom Šigulom: Lili Marlen i Brak Marije Braun.
Dejvid Bouvi, njegovi rani i kasni radovi. Ground control to Major Tom…
Omiljeni ženski likovi ili heroine svetske književnosti: Ana Karenjina, Nataša Rostova, Lara iz Doktora Živaga, Aksinja iz Tihog Dona i Tatjana koja piše pismo Onjeginu, a ono drugo je bolje od prvog. Ups, sve su Ruskinje. Da dodam onda Medeju, Antigonu, hajdučicu Lauru, lepoticu s trepavicama boje pepela, Emu Bovari, Elizabet Benet i neizbežnu Skarlet O’ Haru.
Džeremi Ajrons, zbog onog asketskog look-a engleskog džentlemena, serije Brideshead revisited i dva potpuno nepoznata filma koja obožavam.
Kristofer Voken, zbog toga kakav je bio u Lovcu na jelene i kako je đuskao u Madoninom spotu.
Rejf Fajns (on insistira da se kaže Rejf, a ne Ralf), zato što podjednako dobro glumi i negativce, i one za kojima bismo pošle i ne bismo se nikad vratile.
Tito, naravno. Pa kome Tito nije bio heroj onda kad smo svi bili njegovi pioniri i omladinci? Mogu ljudi sad da pričaju svašta, ali neki od nas još pamte kako smo ga čekali sa zastavicama kad dolazi iz neke Afrike i kako smo plakali kad je umro. Ne toliko zbog njega, koliko zbog Juge, bilo je jasno da joj je to kraj…
Milena Pavlović-Barili, Nadežda Petrović, moja baba-tetka Vida Jocić, Isidora Sekulić i Lenka Dunđerski koja je nadahnula možda najlepšu pesmu naše književnosti.
Anika, Švabica i Aska, bez vuka. Helga iz Osvajanja zavičaja. Jovana iz Idi, vreme je. Obe Milice iz Meine liebe Milica. Uh, mogla bih ovako strane i strane.
Pesnici i pesnikinje koji su mi svojim stihovima ulepšavali večeri poezije koje smo nekad organizovali.
Pisci i spisateljice koji su mi svojim knjigama otvorili prozore u svet.
Modni kreatori i kreatorke koji od krpa prave lepotu i umetnost.
I oni koji prave nakit koji ne mogu da kupim, ali mogu da mu se divim, jer je i to umetnost.
I svi slikari, vajari, glumci, putopisci, pevači, kompozitori, sve ovo i u ženskom rodu, može i u srednjem.
I oni/one koji će stati i nahraniti na ulici kucu ili sa iste ulice poneti kući macu…
Oni obični ljudi koji su preživeli ratove, bombardovanje, koronu i ostala svetska ludila, a ostali dobronamerni, neiskvareni, iskreni i nadasve normalni. Oni čije je postojanje unelo samo radost, sreću, dobrotu i lepotu u živote oko njih.
Svako ko se bori da drugima bude bolje i za opstanak planete i svi oni koji imaju u ovom modernom otuđenom društvu još uvek empatije, ili kako se nekad govorilo – duše, za mene su heroji i heroine.
Svako je od nas za nešto u životu zaslužio orden.