Gledam kroz prozor ptice kako lete na jug. Novi prozor, u novom stanu, u novom gradu. Još jednom. Ptice na jug, a mi na sever odleteli…
Preselili smo se u Kopenhagen. A trebalo je možda u Toronto… Ali tako to biva kad ne biraš ti, nego firma.
Pauci se sele ceo život, pročitala sam. Naprave mrežu, malu i gusto tkanu ili veliku od prozračnih niti i tu žive. Neko vreme. Posle im se ne svidi ili im se mreža pokida ili ih neko otera. I odu…
Možda je ovo naša labudova pesma, što se tiče selidbi. Ja se posle ove destinacije više ne bih pomerala, samo još da smislimo gde ćemo… Onda blog mora da promeni ime!
Prvi utisci se slažu, ali neću da se ofiram, treba neko vreme da se u glavi slože kockice. Izrazi iz prošlih vremena…
Deca se prilagodiše brzo, mačka odlično, a muž i ja nikako. Teško je biti ostareli homo sapiens. Diktat večite mladosti nalaže da je sve uvek super, a diktat usamljenosti ti poručuje da nemaš kome da se poveriš.
Grad je prelep. Čist i zelen. Preskup. Stanovnici – potomci Vikinga. Kraljevske palate, brodovi, danski dizajn, keks, pecivo…
Najlepši su parkovi ovde. Ima jedan sa puno jelena i košuta, kao i jedan sa mnoštvom veverica. Ptice pevaju od jutra do sutra.
Muž – puž radi na izgradnji tunela između Danske i Nemačke, koji će povezati Skandinaviju i Centralnu Evropu. Za 5 godina. Treba to dočekati…
Svi pričaju engleski, tako da mislim da neću učiti danski. Šteta za moju kolekciju stranih jezika.
Tu su sever Nemačke, brod do Norveške i most do Švedske. Eto nas!
Uskoro slede pisma iz zemlje Andersenovih bajki i grada Male sirene (stvarno je mala…)