Nisam nikad imala najbolju drugaricu, uvek sam ih imala nekoliko najboljih. Kad smo išli u školu, to su uglavnom bile drugarice, a kasnije u životu su se pojavile prijateljice, odnosno, nisu sve drugarice postale prijateljice, različite su to kategorije. Nisam imala ni genijalnu prijateljicu, lepu i zlu, kao u knjizi, jer sve su mi bile pametne i lepe, a mnogo sam volela i da budu dobre.
Pred Novu godinu, tiho, mirno i skromno, kako je i živela, otišla je zauvek jedna od mojih genijalnih prijateljica. Bila je ono što ja zovem žena za sva vremena. S njom se moglo i plakati i smejati, i sve praktično razmatrati, ali i pričati satima o književnosti.
Volele smo iste pisce, odtugovale smo kad smo ostale bez Gorana Petrovića i Dejana Tiago Stankovića i zaključile da su otišli prerano. I ona mi je otišla prerano.
Život je nije mazio, a bila je puna veselja. Bila mi je nekad koleginica i zadovoljstvo je bilo s njom raditi. Odgajila divnu decu, sada ljude, doživela unučiće da vidi. I ostavila sve nas da zauvek tugujemo za njom.
Divna plava kosa i oči boje mora, zvonki smeh i odličan smisao za humor.
Moj verni čitalac, prvo pisama, zatim bloga.
Planirale smo mnoga druženja i putovanja u budućnosti, a sada nikad više nećemo sesti zajedno, s našom trećom prijateljicom, da pričamo o svemu i svačemu uz dobru kafu, ili vino.
Kada ode neko tako drag, blag, poštovan i omiljen, kao moja prijateljica, pristaje samo rečenica iz genijalnog filma Rajka Grlića:
Ne znaš kakav se ponor razjapi kad ode netko kog si svim srcem ljubio.
Ovo je za tvoju mamu, Marina.