Kada sam prvi put, u skoro 40 godina, krenula da vidim Pariz, grad svetlosti, došla je mama na kafu, ponudila se da me spakuje, a ja spremila ceo orman da nosim. Sutradan, kuma trudna i ja sa koferom većim od sebe, tražimo po ulici ko će od komšija da naiđe da nam to čudo ubaci u kola. Mislila sam da se žene u Parizu, gradu mode, po ceo dan presvlače i preobuvaju…
Kada sam, nepune dve godine kasnije, krenula na daleki put, u daleku zemlju, nisam mogla da ponesem stan, posao, prijatelje i uspomene. Spakovala sam šta je moglo da stane. Sećam se da je jedna patika bila u torbi, druga u koferu, a tu je bio i neki kolut sira od kuma. I mačka broj jedan u rukama…
Ponesi sve, Aleksandra, rekla sam sebi svaki put kad sam odlazila iz zemlje promenljivog imena, iz rodnog grada i onih gradova koji su mi bili toliko dragi i onih koji su mi do kraja ostali strani, ali nikada ne može sve da se ponese, mirise, ukuse, osećanja, pesme, reči, smeh, ne možeš u prtljag da uguraš. Ostavićeš svaki put drugaricu s kojom si pila kafu, đake koje si učila, omiljeni restoran, pozorište, bioskop, profesorku joge, kasirku s kojom si volela da popričaš, neku senovitu ulicu kojom si prolazila…
Ponesi sve, rekla sam sebi kada sam još jednom odlazila, razglednice, pisma, ulaznice za koncerte, dnevnike, spomenare i stvari nebitne koje ti toliko znače, i čukunbabin luster i prababine balske rukavice i slike u sepiji i porodične albume u kojima su davno umrli preci. I knjige koje voliš, ali za knjige bi trebao kamion. Ponesi kestenove što cvetaju i lipe što mirišu i staru trešnju sa Senjaka i ono drvo kod kafane Kalenić. Ponesi Vltavu i Orač u sećanju, jer više ne postoje, gde su te deka i baka vodili na ćevape, gde smo se nekada čašćavali za sve rođendane. Ponesi Jugu koje više nema, gde si nekad davno sedela sa mamom i tatom, jer je tamo bio najbolji kasato sladoled i parfe od lešnika. Ponesi život ceo koji si imala, ali život se ne nosi iz grada u grad, on je u svakom gradu novi život i onda je to mnogo raznih života za jedan jedini, a naporno je to, jer nisam ja mačka…
I sada, posle toliko godina, dok pišem ovo i sedim s mačkom broj dva, koja je već veliki putnik, znam da se život ne nosi. Život se živi, onoliko koliko puta ti je dat. Jedan, dva, tri, sedam ili devet. Samo je potrebno imati što manje stvari, a naročito onoga što ja zovem stvarudije, kao i što manje bagaža. Tako se svuda lakše stiže…
Kada bude došao onaj čas u kome nikome od nas konačno više ništa ne treba, jer idemo tamo gde se ništa ne nosi, otići ću čistog srca i lakog koraka. Na krilima anđela, nadam se…