Idemo dalje sa otkrivanjem života na severu Evrope, sa osvrtom na slavlje i posetu starih drugara…
Ako se nekada budete vratili na pisma iz Sankt Peterburga, u njima ćete naići na Antoana i Mašu. Oni su se u međuvremenu venčali, odselili u Švajcarsku, razveli i imaju ćerku Lizu. U goste su nam za Uskrs stigli Antoan i Liza, Maša ima novog muža.
Pričalo se sve: srpski, ruski, francuski, engleski i danski, ovaj poslednji ko zna, trudimo se, deca uče u školi… Ja sa Lizom ruski, sve šapatom, strašna je ovde ratna propaganda. Antoan meni priča nešto na francuskom, ja odgovaram na engleskom. Arnul i ja standardno sve na engleskom, uz malo francuskog, padne i pokoja ruska reč. Deca sa mnom na srpskom, uče i Lizu, Liza njih uči ruski. Oko nas Danci, koji svi pričaju, naravno, danski, ali u isto vreme i savršen engleski.
Da krenemo od početka, tj. aerodroma. U Kopenhagenu metro ide do aerodroma, ustvari, ulazi u aerodromsku zgradu, što je za mene vrhunac civilizacijskih dostignuća. Kada čekaš nekog na aerodromu, moraš poneti dansku zastavu. Neku malu, ne mora da se razvija ona za utakmice ili demonstracije. Danci su u nju zaljubljeni, kao i u zastave uopšte, biće više o tome u nekom drugom pismu. Kada čekaš drage ljude, koje pritom godinama nisi video, nekako si sav uzbuđen i prosto ti kreću suze na oči i samo ti se u glavi vrti film Love actually.
Bilo nam je divno, spavali smo na gomili kao prasići, kod nas nema baš mesta za goste, nije malo, ali to je neko dansko uređenje kuće, open space. O njihovom dizajnu, na koji su veoma ponosni, takođe više u nekom drugom pismu.
Postilo se, mrsilo se, pilo se, nazdravljalo na svim jezicima, šetalo se, slikalo se… Bili smo u gradu Helsingoru, gde se nalazi zamak Kronborg koji je inspirisao, kažu, Šekspirovog Hamleta, kao i u gradu Roskilde, nekadašnjoj prestonici Danske, u Muzeju vikinških brodova, koji su zaista pravi brodovi pravih vikinga, a ne neke kopije. To smo sve išli vozom, ovde se svuda putuje vozom, i u Švedsku se ide vozom, a ići će se i u Nemačku, kad bude gotov tunel zbog koga smo ovde.
Smejalo se, plakalo se, gledali su se filmovi, serije i naše stare slike… Shvatili smo, nas troje odraslih, dok smo se vozili brodićem po Baltičkom moru, da smo se upoznali pre 20 godina, na obali tog istog mora, u gradu koji još uvek sanjamo, samo nam je sada off limits.
Ove godine, o radosti, Uskrs smo slavili svi istog dana, pravoslavci, katolici i ovdašnji protestanti – luteranci. Lep je to i veliki praznik buđenja prirode, koji mogu da slave i ateisti. Prohladno, plavičasto, prozračno proleće sa lalama, kamelijama i trešnjama u cvatu…
Išli smo i u Tivoli, najstariji zabavni park u Evropi posle Pratera, sa drugaricom iz Praga koja već dugo živi ovde. Bili smo i u našoj crkvi, koja izgleda kao brod iz vikinškog muzeja, samo što gore ima krst. Čuo se, osim našeg jezika, još i romski, rumunski, bugarski, i neki koji nismo prepoznali, jermenski ili gruzijski. Postoji i prelepa ruska crkva sa zlatnim kupolama, podigla ju je danska princeza Dagmar, koja je kasnije udajom postala ruska carica Marija Fjodorovna.
Danska hrana nije neka, i oni piju pivo, ali ima da se jede i pije svašta nešto iz drugih zemalja. Postoji francuska prodavnica, kao i naša prodavnica, koju drži Aca iz Trebinja. Tu možeš i da se porazgovaraš s našim življem, on nam organizuje svako malo i neke muzičke večeri, dolaze bendovi, pa pevamo i igramo, a o praznicima organizuje i okretanje jagnjića i prasića, na veliku radost mog muža, a na moj očaj, jer sam već dugo flexitarian. Kafa je u Danskoj odlična, a pecivo, kolači, čokolada, i uopšte slatkiši, još bolji.
Uskrs se ovde slavi 5 dana, odnosno, manje-više nedelju dana, jer je u isto vreme i školski raspust. Sve je divno ukrašeno u jaja i cveće, zeke i piliće. Meni je Uskrs mnogo draži praznik od Božića/Nove godine/Božića (mi slavimo sve), nekako mi je i mirniji i lepši i dublji u religioznom smislu. Prvi maj se ovde ne slavi, kao ni 8.-i (9.-i).
Došli smo tako u mojim opisima do prolećnih praznika, ali smo stigli i do kraja posete, odnosno, opet metroom do aerodroma. Antoan i Liza natovareni, doneli nam gomilu poklona, ali toliko i nose od nas, plus su tu i suveniri: neizbežna Mala sirena, keks, marcipan i porcelanske šolje. Poslednja kafa na aerodromu, svima tako draga, i, naravno, još malo kolača. Ljubljenje i grljenje i, još jednom, Love actually…
Do skorog pisanja, susreta i novog praznika, dragi prijatelji