Sasvim je moguće da nema lepših simbola leta od ove dve voćke. Trešnje na početku leta, a lubenice na kraju…
Trešnje baš ne volim, iako ih svi obožavaju, ali imam mnogo uspomena vezanih za njih. Od prvih, majskih trešanja bolje su mi one « druge », s kraja juna ili početka jula. Krupne, tamne, što pucaju kad ih zagrizeš…
Lubenice obožavam, mada je pitanje da li ih volim više od dinja. Zajedno se zovu bostan, divna turska reč. Sada, na severu Evrope, mogu sve samo da ih sanjam…
Tetkino i tečino dvorište, stara trešnja pod kojom se sedelo. Rađala je slabo, ali je imala ogromnu krošnju. Ostale trešnje u njihovom dvorištu su rađale toliko da su se punile čitave korpe.
Drugarica iz škole je za kraj godine u osmom razredu obukla belu haljinu, a ispod gaćice s trešnjicama, pa ju je drug iz razreda ceo dan jurio i zapitkivao: Pošto trešnje? U tim godinama dečaci se udvaraju devojčicama tako što im govore gluposti.
Sećanje na leto kada smo celu noć u vozu za Kardeljevo (Ploče) jeli trešnje u mraku iz neke kese, a ujutro videli kako su sve bile crvljive. Smejali se kao ludi. Letovanje sa školom, ne znam da li to još uvek postoji.
I na onaj vikend kad smo otišli kod drugarice na plac, u Parcane kod Ralje, svi se popeli na drveće da beru trešnje, pa se najeli toliko da nisu mogli da siđu. Još posle popili po nes što je napravila njena mama, onda bilo trčanje po livadama, jer nismo svi mogli da stanemo u poljski wc, na kome je njen tata napisao: češki wc.
I minđuše od duple trešnje što smo stavljale kao male, a pominju se i kod Đoleta. I šnalice sa trešnjama i kragnice i haljine što su nam mame kupovale, vezle i šile. Nevino doba detinjstva u zemlji što je odavno nema.
Čarobno drvo u bašti, kad sam onomad živela na Senjaku, sad je i to prošlost. Belo u aprilu, pa crveno u junu, i oblak od cvetova, pčela i ptica oko njega.
Onaj stih iz pesme. Toše Proeski. Ni njega više odavno nema.
Slatko od belih trešanja, ponos ozbiljnih domaćica. Iznosi se u orošenoj teglici, na tacni ili dozni iz prošlog veka, ide tu i heklani milje ili uštirkana lanena salveta, i kašičica srebrna ili makar ukrašena. I ‘ladna voda u onako nekoj boljoj čaši iz kredenca.
Mnogo više od trešanja volim višnje, ali o njima možda drugom prilikom…
Lubenice, lube-lube-lubenice, male, velike, okruglačke ili duguljaste, kao u dečijoj pesmici koju su moja deca obožavala.
Posvećene su im čak i izreke, razne, da ih sad ne navodim, svako sigurno zna bar jednu.
Srce, onaj najmedeniji, najlepljiviji, najukusniji deo, koji uvek drže neke male ruke. Taj se deo daje deci, makar kod nas.
Najbolje su u Grčkoj, sve dobre, ne moraš da ih lupkaš i slušaš da li se unutra nešto čuje. Videla sam i četvrtaste, u Francuskoj, kao i roze, žute i one bez semenki, u Italiji.
Hladna lubenica isečena na kriške, jedeš u čamcu na Dunavu i sve curi po tebi, posle uskočiš u vodu da se opereš. Isečena na velike trouglove, u činiji ili na ovalnom tanjiru, na nečijoj terasi ili u diskoteci na plaži. Ah, ti avgusti naše mladosti…
Stari put za Novi Sad, ili iz njega, lubenice prodaje svako ispred kuće po selima, kupimo maltene za džabe, ma daj dve, u kola, u gepek ili pod noge i onda guraj jednu u frižider, a jednu u kadu, da se rashlade.
Majice, torbe i kupaći sa lubenicama. Suncobran, peškir i ukras za koktele. Neizbežan letnji dekor. I još: sok od lubenica, sladoled od lubenica i, vrh vrhova, slatko od lubenica.
Leto mi je nekada bilo najdraže godišnje doba, a sada je ono koje najmanje volim. Ali eto, i dalje je doba cvetanja i rađanja, biljaka i životinja, vreme druženja, smeha i muzike…
Doba trešanja i lubenica.