Evo priče o tome kako je to bilo nekad: simpatisanje, furanje, muvanje, udvaranje, zabavljanje, raskidanje, sve sa muzičkom pratnjom.
U osnovnoj školi smo imali dnevnike, leksikone i spomenare, pa se tu pisalo, čitalo, videlo i znalo ko se kome svidi. Simpatija, kakva stara reč. Bila je i pesma, Ti si moja simpatija, hit. Posebno pismo biće o tim malim remek-delima amaterske književnosti.
Dečaci su se u osnovnoj školi udvarali devojčicama tako što su im nosili torbe iz škole, delili užinu s njima i pomagali da se prave uglavnom beskorisni predmeti na časovima nečega što se zvalo oto (opšte tehničko obrazovanje). Devojčice su dečacima pomagale oko lektire, recitovanja poezije i predmeta koji se zvao domaćinstvo, poznatiji kao dosađinstvo, gde smo štrikali, kuvali i vezli goblene. Iz ove perspektive, ne čine mi se beskorisnim ni jedan ni drugi predmet, s obzirom na to koliko smo gluposti učili u školi, a kasnije nam nikada nisu zatrebale u životu. Sa ove vremenske distance, pak, mislim da smo sve kao devojčice od dečaka doživele neku vrstu diskriminacije i maltretiranja, za koje bi sada, mnogo godina kasnije i u nekom uređenom društvu, neko bio kažnjen.
Da se vratimo na veselije teme: glavna fora u to vreme je bila da te neko zove na kućni telefon (samo smo kućne i imali!) i spušta ti slušalicu kad se javiš ili ti pušta romantičnu muziku. Kasnije, u gimnazijsko vreme, vodile smo beskonačne razgovore s udvaračima, a onda satima pretresale šta je pisac hteo da kaže, odnosno, šta je on mislio kad je rekao to i to, sa drugaricama. Ovi pozivi i razgovori su ukućane dovodili do nervnog sloma. Živeli smo, naime, u mnogoljudnim porodicama, po tri generacije nekad, imao se jedan telefon koji je obično bio u hodniku, a postojala je i nesretna institucija koja se zvala dvojnik, što je značilo da s nekim deliš broj i da kad on priča tebi telefon radi tu – tu i vice versa. Dvojnik je vrlo često bio neko od komšija, pa je bilo dovoljno da se kucne na vrata i kaže: E, treba mi telefon. To je bilo u vreme kada su se komšije volele, družile i nesebično pomagale, znači, davno prošlo vreme.
Vremenom se u kućama pojavio i telefonski aparat broj dva, ali je postojala mogućnost da, ako ne paziš, mlađi brat, sestra, baba, deda, tetka ili već neko sličan, podigne slušalicu na drugom aparatu (tako se to tada zvalo) i sluša ceo tvoj razgovor, te ga kasnije iskoristi za zadirkivanje ili za emocionalnu ucenu: Reći ću mami da imaš momka ili Otac bi ti se šlogirao kad bi te čuo šta pričaš. Kada se osvrnem unazad na to vreme, shvatim koliko smo bili lepo vaspitani i koliko su nam roditelji bili strogi, makar je tako bilo kod mene. Ne znam koliko je to bilo dobro, ali ne znam ni koliko je dobro ponašati se kao razbojnik, oblačiti se kao uličarka ili psovati kao kočijaš (da citiram pokojnu babu).
U osnovnoj školi se furalo, to je bio izraz za zabavljanje, koje baš i nije bilo neko (praćenje iz škole, ples na školskoj igranci, nespretni prvi poljubac i posebna pesma na gitari). U gimnaziji se muvalo i zabavljalo. Muvanje je za nas, jer smo realno još uvek bili deca, bilo mnogo zabavnije od samog zabavljanja i etikete da si nečija devojka.
Tako dolazimo do vremena bežičnih telefona i snimljenih kaseta. Više se nije vukao gajtan od nekoliko metara da bi se pričalo na miru. Mnogi su telefonski aparati stradali i polupali se tako što se trčalo kroz stan da se nešto hitno i jako važno pretrese u kupatilu ili u špajzu. Kada su se pojavili prvi bežični, imali su slab signal, pa si morao da budeš blizu kućišta (tako se to zvalo) gde su se punili, a ako si imao dva – tri, onda je opet neko mogao da te sluša. Kasete su bile autorsko delo, pravila se kompilacija, nešto kao playlist sada, ali ih je bilo teže napraviti. Snimane su po celo popodne ili po celu noć da bi na njima bio onaj pravi izbor pesama za nekoga ko ti se sviđa. Ja svojoj deci ne mogu da objasnim ni šta su kasete, iako neke još uvek imam, niti čemu služe, a tek ne mogu da objasnim da se tom plastičnom stvarčicom nekada izjavljivala ljubav.
Dolazimo do kasnih gimnazijskih i prvih fakutetskih godina. Veze su ozbiljne, ljubavi su one prave, a raskidi su bolni. Kasete su i dalje prisutne, a slušaju se i ploče, pa kad te neko pozove u kišno nedeljno popodne i kaže: Dođi da slušamo ploče, nisu mi tu tata i mama, znamo šta to znači. Ljubljenje u mraku i kikotanje pod ćebetom. Doba nevinosti.
Zabavljanje je posle postalo ozbiljnije, te samim tim i manje opušteno. Jedna od mojih drugarica je ostavila momka baš sa tim objašnjenjem: Sa tobom mi više nije zabavno. Mnogo se htelo i očekivalo od života i reke suza su isplakane na nečijem ramenu, jer nas je ostavio neko koga se danas i ne sećamo. Emocije su bile jake, a muzika je bila dobra. Pamtim svakoga ko mi je obeležio život, onako zgodan, mlad i lud, kakav odavno nije. Nekima sam sigurno i ja bila divna, kao srebro, zlato i sve što na to liči.
Naslov je omaž jednom mom udvaraču. Umro je odavno, mukica, a bio je mlađi od mene. Stih iz takođe jedne stare pesme, na kaseti koju mi je snimio i koja odavno ne radi, a ipak je čuvam.
Kada budete završili čitanje ovog pisma, pustite pesmu. Prijaće slušanje, iako nije u kišno nedeljno popodne 80 i neke. Ljubav i dalje pokreće svet.