Kako mi se koje godine približi rođendan, tako me uhvati euforija, ali i bedak. Za godine ne marim mnogo, mislim da su one lični doživljaj. Dok me ne ušinu leđa ili ne ljosnem na ulici iz čista mira…
Nisam od onih koje se prave mlade, peglaju se, utežu, drže na mrežama svoju sliku od pre 20 godina i po svaku cenu žele da vrate izgubljenu mladost. Niti sam od onih koje kukaju i pričaju kako nam je došao kraj, žive živote svoje dece i misle kako nam se nikad više ništa lepo neće desiti. Jedan od mojih većih problema u životu je što ne podnosim ekstreme. A ni foliranje.
Upoznala sam u Francuskoj veoma zanimljivu ženu, numerologa, ili numerološkinju, na novo-srpskom. S obzirom da njene usluge tamo, kao i sve ostale, moraš platiti u zlatu, iskoristila sam poznanstvo da je priupitam par stvari. Rekla mi je da nam se svakih 9 godina dešava potpuna promena u duši i telu, te da su ključne godine u našim životima 19. – a ili 39. – a, a ne, kako mislimo, 18 . – a ili 40. – a. Teorija za istražiti…
Isto tako sam u jednom odličnom članku o meno- i andropauzi, pročitala kako se žene i muškarci trude oko dostignuća, izgleda, rada na sebi, odnosa sa drugima i svega ostalog do jednog određemog trenutka u životu, a posle im je svejedno. Taj trenutak je za žene 59, a za muškarce 49 godina. Inšalah, kako kažu u Kataru i komšiluku. To znači da ćemo se muž i ja sada odmoriti od želje da udovoljimo drugima i da budemo poznati i priznati, a što nam inače nikada nisu ni bili ciljevi…
Društvo ti nameće da moraš zauvek da budeš mlad, vitak i uspešan. Da nikad ne smeš da kažeš da si tužan, usamljen i poražen. Teško je to. Naporno. I nije realno.
Kosa sedi, proređuje se, nije lepa kao nekad. S jedne strane glave sam više bela i tu mi se napravila rupa, pa onda jadnu kosu prebacujem s druge strane iliti teram na prirodnu i nosim se mišlju da se opet iskidam na kratko.
Zuba imam sve manje, uskoro ću biti kao Nepomenikovi glasači, naročito otkad sam u Danskoj, ovi bi samo zube vadili i vadili.
Zadnjica mi je u podrumu (nekad je bila na trećem spratu), dok su grudi u prizemlju (pale su sa balkona).
Nedavno je počela da mi ispada minđuša, i to uvek leva. Probala sam nekoliko pari i ustanovila da mi se povećala rupica, odnosno, ušna resica je počela da se klembesi. Sreća je to sa suprotne strane od one rupe u kosi koju prekrivam, pa sam izbalansirana.
Ćorica sam sada, sa dva para naočara, ja koja nikad nisam imala problema sa vidom. Kad zaboravim jedne ili druge, sve vidim maglovito (što možda i nije loše) ili udaljavam pola metra ono što čitam (onda me zabole ruke).
Zdravstvene probleme veće nemam, da kucnem u drvo, što se kaže, oni će sigurno nastupiti kasnije. Nema od babe devojka, kako se isto kaže. Moj muž je dovoljno bolestan za nas oboje.
Šminkam se slabo, malo pudera i maskare, lep karmin ponekad. Obrve da nisam iscrtala kada sam živela onomad u Srbiji sad ih ne bi ni imala. Nokte sređujem, ali ih više ne lakiram. Sada volim samo da izgledaju uredno.
Zamara me sve i vidim da mi svako jutro nešto fali i da me nešto boli. Nemam, jednostavno, energiju koju sam imala nekada, a nemam ni toleranciju, koju, doduše, nisam imala nikad. Najviše me zamara da slušam toxic people, kako ih zove jedan moj drug, a to je valjda savremeno ime za glupake i ludake.
I ne trudim se više da budem moderna. Znam ljude od 80, pa su moderniji od onih od 20. Moderan biti znači shvatiti smisao života i svet u kome si, a ne po ceo dan drndati telefon, koji to odavno nije…
Hrana mi uglavnom više ne prija, naročito da večeram. Čak i kafu pijem sve manje. Prijaju mi šetnje, boravak u prirodi i banjska lečilišta. Prava sam bakica postala.
Nije me strah starosti, mislim da ona donosi mudrost i iskustvo. Moj pradeda je uvek govorio: ne postoje godine, ni narodi, ni rase, postoje samo pametni ljudi i budale.
I mislim da je ok biti baba. Ne ona gadna iz izreke, naravno. Nego neka gotivna. Eto, jedan bapski izraz.
I sigurno je super biti nečija baka. Da li će se to desiti, videćemo. Pisaću vam…