Mislim da je poezija divna i zanemarena, uvek joj se ponovo vraćam. Najlepša za čitanje, najteža za prevođenje. Zato sam i počela da je stavljam na blog, srećom, ne svoju. Svojevremeno sam je pisala, bila je loša. Moja deca pokušavaju da je nađu i da je čitaju, verovatno naglas, ali to zaista ne bi bio neki doživljaj.
Ove večeri poezije koje su u naslovu bile su u modi kada sam bila mlada. Jao, ovo sada zvuči kao da imam sto godina. Okupili bismo se kod nekog, poneli po zbirku pesama i svako bi čitao po izboru. Nadahnuto i sa patosom. Pilo se vino, uglavnom neko grozno, u vreme naše mladosti vina nisu bila baš nešto, ali nekako je to išlo zajedno. Silne su se ljubavi rodile tokom tih večeri poetskog zanosa, nekad je tu bila i svetlost sveća, naročito kad su osamdesete prešle u devedesete, pa nismo imali struje.
Upoznala sam tokom života nekoliko pesnika i pesnikinja. Ti ljudi su, kao i oni koji se bave klasičnom muzikom, oplemenjeni. Iz njih isijava neka unutrašnja svetlost, ili se bar meni tako čini.
Naš profesor srpskog u 14. – oj gimnaziji, strah i trepet generacija, analiza pesme. Kuku i lele. Prvo treba da izabereš pesmu, pa da je naučiš napamet, da bi je recitovao pred celim razredom, da shvatiš šta je pesnik osećao dok ju je pisao i da to obrazložiš. Tek mnogo godina kasnije shvatila sam da nas je taj čovek naučio da volimo književnost, a naročito stihove.
Imala sam gimnazijsku drugaricu, tešku šmizlu, koja bi čim joj se neko svidi počinjala da trepće okicama i vrti pramen kose. Kada bi joj ciljani plen prišao i postavio pitanje kakva su joj interesovanja i čime se bavi (u 17 godina!), ona bi uz uvežbani uzdah kazala: Pišem poeziju. Frajeri su padali kao pokošeni.
Apoliner, Kavafi, Šantić i Rakić, omiljeni Vojislav Ilić. Prever nad čijim smo pesmama padali u nesvest i zaneseno recitovali: Seti se, Barbara. Lament nad Beogradom, Ćezare Paveze i Lorka. Neću da otkrivam čime ću vas još uskoro počastiti. Samo da bih vas podsetila na lepotu reči koje traju kroz vreme.