Sećam se kada se izlazilo petkom ili subotom, ili i petkom i subotom. Najbolji za izlazak je, ipak, bio četvrtak. Diskoteka ili klub su bili druga kuća. O kafićima i kafanama da ne pričamo… Sedelo se i pričalo, do ranih jutarnjih časova, kod nekog iz društva, ponekad u kolima, čak i na klupi u parku. Kad smo bili baš skroz mladi, nije bilo šanse da se ostane kod kuće jedno veče. Mislili smo da nas nešto čeka napolju, nešto dobro i lepo, nešto što niko nikad nije video niti doživeo.
Kada je nastupio zamor materijala, negde u 30 i nekoj, izlazak za vikend je značio da ti nije dobro do srede. Sve se manje družilo i sve se više radilo, sve nam se više spavalo i sve smo manje verovali da nas nešto fenomenalno čeka iza sledećeg ugla. Više smo tad bili za večeri vino i gitare, okupljanja manjeg tipa i ponekad koji dobar koncert. U Pragu smo, mnogo kasnije, imali diskoteku za ljude u najboljim godinama i klub u kome su radili « naši », gde smo se takođe osećali kao kod kuće. Sada nas samo ponekad zadesi neka dobra žurka, spontana sedeljka do 2 noću, što je sada kao nekad 5 ujutro, i uglavnom se slave rođendani – jubilarci. U diskoteku nisam kročila godinama.
Petkom uveče ili subotom često odemo do apoteke, nemojte da se smejete dok ovo čitate. U Danskoj odlazak tamo nema skoro nikakvog smisla, jer ovde lekova nema niti se koriste niti će ih doktor prepisati, ali u Francuskoj je jednom nedeljno otići u apoteku zapis. Francuzi su tabletomani isto koliko i Srbi, a moj muž najveći među njima. Tamo se samo koristi manje suplemenata nego u Srbiji, gde ljudi misle da su to neke bombone ili žvake. Dok je protok lekova ili lekuva, kako bi rekla moja draga Pipi Duga Čarapa, bio neometan receptima, ne znam šta nisam nosila na molbu rodbine i prijatelja iz jedne zemlje u drugu. Bili su tu i ruski lekovi, češki lekovi, homeopatija, čajevi i esencijalna ulja…
I tako sam jednom krenula u Tulonu u petak predveče ka apoteci, naramljujući na jednu nogu, jer sada često imam problema sa kičmom i nogama, dogovorila sam se sa mužem da se nađemo ispred, da bi on uzeo svoju redovnu dozu opijata, kada nas je na ulici sreo naš stariji sin. Kažem mu ja veselim glasom, dok se hvatam mužu za rukav da ne bih pala: Idemo tata i ja u apoteku, a nekad smo petkom uveče išli u diskoteku! Pogleda on svog oca, ispijenog od radne nedelje, pogleda mene koja stojim ukrivo i filozofski zaključi: Niste vas dvoje više za diskoteku… Istina živa. Sad možete da se smejete!