Povodom svog 18.-og rođendana, moj stariji sin je izjavio da bi voleo da odemo na neko malo putovanje on i ja. City break, kako se sada kaže. Veoma me je obradovala ta ideja, te smo prionuli na pretragu gde bi bilo lepo provesti par dana. Bilo je važno da nije neki tourist hell, da tamo ne znamo nikog, da nismo tamo nikad bili i da grad nije mnogo skup. U startu su, znači, otpale Venecija i Barselona, ljudi koje znamo ima kojekude, a malo smo se umorili od razmene poklona i promene vremena sastanka, teško je bilo naći mesto u kome ja nisam bila, a da me ono u isto vreme i zanima, ali ovo poslednje je bilo baš lako: skoro svi gradovi u Evropi su jeftiniji od Kopenhagena. Postavilo se tu i pitanje vremenskih prilika, te su Riga, Berlin i poljski gradovi otpali sa spiska zbog hladnoće. Onda se pojavilo i pitanje aviona tj. low cost-a kojim će se leteti. Prilikom modernih putovanja, naročito s tim kompanijama, uvek moraš da računaš da ti dan-dva pre ili posle leta mogu propasti zbog štrajkova, snegova, oluja i sličnih nameta.
Te je tako izbor pao na Bolonju. U kojoj sam već bila, kada sam imala 18 godina! Neverovatno. Lepo ja uvek kažem da se život kreće u krugovima. Tada sam bila s drugaricom iz gimnazije, aranžman je bio Bolonja – Firenca-Rim, a bili smo i u Ferari. Sve je to bilo pre 40 godina, te sam shvatila da se Bolonje uopšte ne sećam, ali da mi je bila stašno lepa. Meni je uopšte u Italiji sve strašno lepo i uvek bih tamo ponovo išla.
Dakle, proveli smo se fenomenalno, ne znam šta je bilo bolje, da li vreme ili hrana ili znamenitosti ili ljubazni i nasmejani ljudi (ovo je naročito važno kad živiš u Danskoj) ili saldi (rasprodaje) ili muzika svuda… Italija je praznik za sva čula, jezik je pesma, nepce se raduje delicijama, vlada neka opuštena atmosfera, kulturno nasleđe je za padanje u nesvest, ali svuda ipak ima i pobacanog đubreta. Jedan stvarni život. Namontirane bakice i dekice, vespe zuje, sladoled se jede i zimi, svi namirisani i namontirani, s naočarama za sunce i kad je oblačno, deru se kad pričaju, ali to tamo nekako ne smeta nikome, osim mom mužu koji Italiju ne može da podnese…
Bolonja, vekovni grad, najstariji univerzitet u Evropi, u čuvenim ukrašenim stubovima, sa crvenim fasadama i ceo u grafitima koji su često romantični i puni ljubavi stanovnika i posetilaca prema gradu. Grazie, Bolo. Koliko se voli jedan grad kada mu se pišu ovakve poruke po zidovima… Nekadašnji geto s uskim uličicama, crkve na svakom uglu i krivi toranj kao u Pizi. Pravougaoni italijanski trgovi koje obožavam, na koje staneš sa foto-aparatom i okrećeš se oko sebe, jer ne znaš od lepote šta prvo da slikaš.
I Ravena, gde sam uvek želela da odem. Sada je to prašnjava varošica, ali nekada je do nje dosezalo more, bila je prestonica Teodorikovog kraljevstva i jedno vreme pripadala Istočnom rimskom carstvu. Retko mi se desi da ostanem bez daha pred nekom ljudskom tvorevinom, uglavnom se ushićujem čudima prirode, ali mi se pred mozaicima u Raveni upravo to desilo. Justinijan i Teodora. Hrist Pantokrator. I vizantijsko plavo…
Bilo je kratko i slatko i došlo je vreme da se ide kući u tuđinu, kao u pesmi. Od aerodroma do grada, i nazad, ide monorail, vozić na jednoj šini, do železničke stanice. Ona je u centru grada, posle je sve peške. Najlepše od putovanja po Evropskoj Uniji je što nema kontrola i ideš sa ličnom kartom, a najgore je što je svuda postalo skupo, uglavnom otkako je uveden evro. Sećam se Italije kada je imala svoju valutu i kad je sve bilo jeftino, sve je bilo mille lire, što je bilo manje od jedne nemačke marke. Ko to još pamti…
Putovanje low cost-ovima je poseban doživljaj, veoma neprijatan u većini slučajeva. Em što nikad ne znaš kada će avion poleteti ni sleteti, nego se i ljudi na tim letovima ponašaju kao divljaci, te moj muž ne zove to bez razloga « low cost, low life ». Ukratko, i nemaš utisak da si u avionu, nego u nekom busu u kome je gužva u špicu, samo što ima krila. Ovog puta smo imali sreće, ali nismo propustili čuveno Ryanair sletanje, kada avion odskače kao po nekim gudurama, a Italijani pljeskom pozdravljaju pilota.
Ima gradova i zemalja gde se čovek prosto oseća kao da je tamo već jednom živeo i bio srećan… Čekaj me, bella Italia, doći ću ti opet!