Prag je za mene bio od zlata, a to mu je i ime: zlatni Prag. Kada sam odlazila odande, u bestragiju zvanu Turkmenistan, koju vam još ne opisah na blogu, lepo mi je rekla tamošnja prijateljica Žiži: Ma, pravićeš ti Prag od blata! Divan naš izraz, biće jedno pismo samo o njima…
I bila je u pravu.
Postoje gradovi od zlata, ne samo zato što imaju zlatne krovove, pozlaćene kupole crkava i zlatnim listićima ukrašene balkone od kovanog gvožđa. Nego su zlatni zato što ti je tamo bilo dobro, lepo i imao si puno prijatelja.
Za mene su to, osim Praga, još i Budimpešta i Sankt-Petersburg. Naše zaista zlatne godine. Bile su teške i pune iskušenja, a opet su tako dobre bile.
I sve mi je posle njih bilo bezveze. Možda sam postala previše zahtevna, a možda sam se jednostavno umorila…
Ima i ljudi koji su od čistog zlata. Uzvišene duše, bistrog pogleda, velikog i toplog srca. Samo me takvi zanimaju i samo takve pamtim.
Dana i noći je ostalo jako malo, na dva koraka sam od zime života. Hoću samo nekog ko može da me nasmeje i rasplače u razmaku od pola sata.
Jer mnogi su se pokazali da su od blata. Kao što je rabin Loev napravio Golema od blata i udahnuo mu život, u divnoj praškoj legendi, tako sam i ja možda od blata pravila bezvredne ljude i posipala ih zlatnim prahom. Pa je posle zlato otpalo i blato se sasušilo i sve se urušilo.
Sve prolazi i sve se menja.
Samo postoje, i stoje čvrsto, uspravno i nepokolebljivo, uprkos svim životnim nedaćama, prava ljubav i pravo prijateljstvo.
I ovo malo vremena koje još imamo na raspolaganju da ga provedemo zajedno u sreći i veselju.
Da li ćemo svoj život okivati u zlato, da nas se jednog dana sećaju po dobroti i lepoti duše, ili ćemo se valjati u mentalnom i intelektualnom blatu, stvar je izbora.
Zlato ili blato, odlučite sami.