Postoje, definitivno, sudbinska mesta. Vikendica u kojoj si proveo detinjstvo, mitsko seoce na Jadranu gde si letovao sa školom, grad u kome se osećaš kao riba u vodi, duck to the water ili kako se već kaže…
U Prag sam otišla prvi put sa 10 godina, pa opet sa 20 i nešto, a onda sam tamo živela skoro 5 godina, mnogo kasnije. Godine se nižu, ali neki događaji i neki ljudi se ne zaboravljaju.
Bio mi je tužan i ružan kad sam tamo bila za vreme komunizma, a opet se sećam koliko smo se smejali. I bio mi je kasnije nekako previše kičast i prepun turista.
Nisam umela da cenim svu lepotu i dobar život koji smo tamo imali. Sada mi je zbog toga veoma žao.
Otišli smo odande i uvek smo se ponovo vraćali. Prag je bio svaki put isti, samo još i bolji. Te smo se tako tamo obreli i aprila ove godine. Pokušavali smo godinama da odemo opet i nismo uspevali.
Shvatili da smo tamo živeli pre čitavih 20 godina. Kada su pre prošle, zapitali smo se…
Razočarali su me u međuvremenu i gradovi i ljudi, život je postao neviđeno težak, skup i zamoran, i nema se više vremena ni za šta, osim da se sanja o povratku tamo negde gde ti je bilo lepo i dobro.
Prag me je sačekao. Primio me snova u svoje okrilje. I kao da me je zagrlio… Svetskoj lutalici, umornoj od traganja i selidbi, je to toliko bilo potrebno.
Osetila sam lakoću postojanja i toplinu bivstovanja. Našla sam stare prijatelje koji su mi se obradovali. Prepoznala sam trgove, ulice, drveće, jer tamo se sve vrlo malo menja, a opet je sve uvek drugačije. Vozila sam se metroom kao zatvorenih očiju, govorila sam jezik za koji sam bila sigurna da sam ga u međuvremenu zaboravila i bila sam ponovo ona ja od nekad.
Vratila sam se kući.