Dugo, dugo sam sanjala o njima. Zovu se još i gradovi Hanseatske lige. Ima onih osnovnih, odnosno gradova – osnivača, kao i pridruženih, lista je dosta dugačka. Da ne objašnjavam sada ovde šta su bili, ekonomski, istorijski i geografski, naći ćete sami ako vas zanima.
Sve je za mene počelo kada smo u drugom razredu gimnazije čitali « Budenbrokove » Tomasa Mana. Porodična saga, tri generacije, ljubav, strast i propast, šta ćeš bolje. Mnogo godina kasnije sam nabasala na fantastični naučno-fantastični roman « Metro 2033.-e » (ima nastavke 2034.-e i 2035.-e) u kome, posle nuklearne katastrofe, preživeli obitavaju u moskovskom metrou i ujedinjuju se u stanice Hanse. Jedna te knjiga vodi ka drugoj i trećoj i dalje, tako je vazda bilo.
Ranije sam mislila da sam jedina koja putuje ka onome što je čitala, gledala ili slušala, ali sada sam otkrila da za to postoji i ime, odnosno, za tu vrstu turizma. Sada za sve mora da postoji ime, pa se tome ne treba čuditi.
Te sam tako otišla u Krakov ne samo zato što je prelepi pridruženi grad Hanse, nego i zato što je tamo Leonardova « Dama sa hermelinom ». Nije me razočarala. I u Toledo sam otišla da tamo vidim, za mene najbolju, El Grekovu sliku. I naravno da sam htela u Salcburgu da spavam u jednoj od dve kuće koje imaju veze sa porodicom fon Trap i filmom « Moje pesme, moji snovi ». Moj muž ima veoma malo razumevanja za ova hodočašća. Nismo rasli ni u isto vreme ni u istoj zemlji, nismo čitali iste knjige ni slušali istu muziku, pa mu nije jasno što ronim suze za Bouvijem ili čeznem za Jasnom Poljanom.
I tako smo se ovog leta (ovo sada zvuči kao pravo pripovedanje) zaputili ka severu Nemačke. Pokrajine Šlezvig – Holštajn i Meklenburg – Pomeranija. O, lepote i oh, otkrića! Šverin na jezerima, sa jednim od deset top zamkova u Nemačkoj. Pivo u ogromnim kriglama i šnicla koja izlazi iz tanjira. Starinska poslastičarnica sa kolačima za padanje u nesvest, kisela voda u čaši sa nogicom i kelnerice u okruglim suknjama sa uštirkanim keceljama. Libek ili Lubek ili Lobek, kako ga zove jedna moja drugarica, lep skoro kao Krakov ili Amsterdam. Hat, žrtva svoje lepote, previše turista. Kuća Tomasa Mana u njegovom rodnom gradu. Amin. Poklonila bih se kao pred crkvom. Traveminde, starinsko letovalište s kraja 19. veka, plaža sa okruglim kabinama od pruća i prugastim presvlakama i neobično plav i topao Baltik. Vizmar, gde reka ulazi u more, pa je pola centra grada na kopnu, a pola na vodi. Vinogradi, drvoredi, ribnjaci, parkovi, trgovi sa fontanama, fasade u bojama sladoleda, i sve to obilaziti bez toplotnih talasa… Milina.
Falio je jedan dan (kako taj jedan dan uvek fali kad ti je dobro i kad ti se ne ide kući!) da se ode još i do Rostoka. Ili do Hamburga. Više sreće sledeći put, kako kaže jedan moj drug.
Nastavljam da čitam, gledam, slušam. I putujem…