Ponekad, u magnovenju pre buđenja, dok slušam kako pevaju ptice ili kaplje kiša ili me kroz prozor posmatra belina snega, ja te se setim. Nevoljno. Na mah. Samo mi proleti bleda slika ili se javi osećaj u grudima, neka teskoba, čini mi se…
Ponekad, samo ponekad, dok ljudi u knjigama i pesmama ispredaju tanke, svilene niti svojih srećnih i nesrećnih ljubavi, pomislim na tebe. Je li naša ljubav bila srećna ili nesrećna? Teško je reći. U početku, sigurno srećna, a na kraju, definitivno nesrećna, bar u mom slučaju. Ti si se kroz nju prošetao, iz svega izvukao i oprao na kraju ruke od mene, kao pravi Pilat. Nisam završila na krstu, ali sam taj krst dugo nosila.
Ponekad, samo, samo ponekad, sustigne me kratak, rezak bol, kao da mi neko opet zabija nož u srce ili me zaboli negde na sredini, između grla i dijafragme, gde kažu da počiva duša, stegne me u slepoočnicama i ostanem bez daha. Nije mi bio strašan naš rastanak, strašno mi je bilo što si izdao sve u šta sam verovala. To se ne oprašta.
Ponekad, i samo, samo, samo ponekad, bljesne mi pred očima, svom snagom, veličinom i sjajem, ta ljubav koju smo imali. Najlepša i najveća je bila, trebalo je da bude i za sva vremena, ali, eto, nije.
Naišla sam, srećom, i pre i posle tebe, na bolje ljude u svom životu. Preživela sam.
Čudno je, čudno to sve. Ne znam zašto se dešava. Nema razumnog objašnjenja.
Ponekad mi se desi loš san pred buđenje. Svakom može da se desi…