Noć duboka vlada, i sve živo spava;
Na starome tornju ponoć otkucava.
I u tome času sa grančicom krina,
Anđeo se spusti sa rajskih visina.
Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.
Al’ oseća granje – pa se tiho svija;
Oseća ga lahor – pa tiho ćarlija.
I anđeo mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu,
Pa prekrstiv’ ruke na blažene grudi,
Rujnu zoru čeka da nebom zarudi…
Vojislav Ilić