Kada se spremiš prema Itaci da pođeš, treba da zaželiš da putovanje bude dugo, pustolovina puno, puno saznanja.
Lestrigonaca, zatim Kiklopa, razljućenog se Posejdona ne boj, na takve nikad nećeš naići dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.
Lestrigonce, zatim Kiklope, Posejdona divljeg nećeš sresti, ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.
Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! – ući u luke, prvi put viđene, da zastaneš pred trgovinama feničkim i da se snabdeš prekrasnim stvarima: sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom, i raskošnim mirisima svake vrste, uzmi koliko god više možeš raskošnih čulnih mirisa; u egipatske mnoge gradove pođi, da učiš i da učiš od mudraca.
A na umu uvek neka ti Itaka bude. Da tamo stigneš, predodređeno je tebi. No nikako nemoj da ubrzavaš putovanje.
Bolje neka godine mnoge potraje i da na ostrvo već kao starac stigneš, obogaćen onim što si uz put stekao, ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.
Itaka ti je pružila divno putovanje. Da nje nema, ne bi ni pošao na put. I nema ništa više da ti pruži. Ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, i toliko iskustvo stekao, da ćeš razumeti već šta to Itake znače.
Konstantin Kavafi